Sandra Dančetović

I ne baš tek tako, potrošila sam nekoliko sati života na reanimirani leš dobro poznate serije Seks i grad , koja se u ovom pokušaju reinkarnacije zove I tek tako... , odnosno And Just Like That... Sa sve tri tačke. Davne 2003, kada je Seks i grad žario i palio ženskim mozgovima, sedela sam s drugaricama u jednom kafiću na Zlatiboru. Bile smo tinejdžerke, potpuno svesne da ne želimo da repliciramo živote popularne TV četvorke. Međutim, žene u dvadesetim ili tridesetim za stolom do nas živele su svoj Sex and the City . Dok je jedna od njih bezuspešno sastavljala poruku nekom pokušaju zlatiborske Zverke, druga joj je suflirala: - Stavi tri tačke, stavi tri tačke! - Što tri tačke?! - Pa, eto, kao, ne možeš da završiš rečenicu... And Just Like That... Nisu mogli ni autori serije. Nikad nije mogla ni Carrie. I kad bi dovršila rečenicu, pokazalo se da bi bilo bolje da nije. Njeni saharinski otužni zaključci kolumni bili su nešto najgore što je pokojni Seks i grad imao da ponudi. D...

  Da Oscar Isaac nije početkom septembra na festivalu u Veneciji ljubio unutrašnji deo nadlaktice Jessice Chastain, možda u ovom odsudnom trenutku niko ne bi gledao Scenes from a Marriage . Bilo da je to deo propratnog marketinga, dokaz neporecive hemije između kolega čije prijateljstvo datira još od studija, ili pak i jedno i drugo, čini se da se više govorilo o tome nego o samoj seriji. HBO ju je, tradicionalno, emitovao jednom nedeljno, a interesovanje je, izgleda, opadalo kako je vreme odmicalo, da bi se ponovo aktiviralo nakon poslednje epizode. U međuvremenu su se pojavili novi TV hitovi, nešto dinamičnije i zaraznije, što bolje drži pažnju i lakše se prati. Nije ova serija intelektualno zahtevna ili naporna, mnogima je poznato o čemu govori i čime se bavi, no možda je baš to ono što ljude odbija. Gledaoci žele eskapizam bez neprijatne tišine i lomova, ne žele da gledaju određene verzije sebe na ekranu (uglavnom bogatije i bolje stilizovane), možda su sve to prošli ili ne b...

  Medijski javni servis (evropske Srbije) napokon je dobio priliku da prikaže domaću seriju rekordne gledanosti, onu koja takvu gledanost apsolutno zaslužuje i koju treba da pogleda svako – ne samo u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji, već svako ko bude imao priliku, bez obzira na to odakle dolazi. Serija „Porodica“ scenariste i reditelja Bojana Vuletića prikazivala se od ponedeljka 29. marta do petka 2. aprila, a prati događaje od pre tačno 20 godina, odnosno hapšenje Slobodana Miloševića i sve što se desilo neposredno pre i što je usledilo neposredno posle. Baš kao i svaka politička tema, s dramskom obradom ili ne, izazvala je brojne komentare, društvene mreže su se usijale, apsolutno svako je imao nešto da kaže i primeti. Ono što je mene nateralo da pogledam „Porodicu“ jeste inventar studija TV Happy. Kad kažem inventar, mislim na goste i voditelje koji tamo spavaju i ne smenjuju se. Tako je jutarnji program „srećne televizije“ od konstantne satanizacije i diskreditacije Danijele Šta...

  Neka ljubi se Istok i Zapad „The Queen's Gambit“ uspeva da iznad rivalstva, takmičenja i prestiža stavi sam smisao igre i potrebu za njom, čoveka, izabranu porodicu i razumevanje u različitosti, ne čineći pritom da to izgleda kao već viđena patetika, nego kao najlepša poezija Iako su u poslednjih deset godina brojne serije stekle kultni status, a produkcija dramskog TV programa u svetu nikad nije bila jača, malo je toga što nas posle nebrojeno sati pred ekranom i stotina odgledanih epizoda još uvek može ganuti. Nova Netflixova serija  „The Queen's Gambit“  u mom slučaju je uspela upravo to. Nakon nepravedno otkazanog i nikad prežaljenog  „Messiah“ , ove lude 2020. samo me je priča o genijalnoj šahistkinji približila nečemu što možemo nazvati katarzom. Kad kažem približila, mislim – fiksirala, prikovala, zakucala, raspametila. Tokom poslednje scene već sam bila u suzama ushićenja, egzaltirana pred umetničkim delom i načinom na koji je priča ispričana, a nakon nje sa...

„La Casa de Papel“ ima svojih mana i svesna ih je. Uspešno manipuliše opštim mestima, ljubavnim pričama koje podsećaju na one iz telenovela, zapletima svojstvenim krimićima i trilerima, a naročito našim očekivanjima. „Gledaš li ti filmove“, pita jedan od otmičara taoca. „Ne, gospodine, ja gledam samo serije“, prestravljeno odgovara ovaj, nespretni štreber s kojim se instant identifikujemo i kojem se istovremeno smejemo Poznato je da svaka španska serija od gledalaca stvara ili zagrižene fanove ili ljute protivnike. Indiferentnih nema, osim onih koji žive pod kamenom i ne znaju da se lome koplja oko španskog delikatesa. TV serija „La Casa de Papel“ postoji već tri godine, ali čini se da je planetarnu popularnost stekla za vreme korona karantina. Činjenica da ju je nakon prve dve sezone otkupio Netflix svakako je tome doprinela, pa je lansiranje poslednje sezone okupilo ne samo dugogodišnje ljubitelje, već i novu publiku koja je nadoknadila propušteno. Serija je zaraz...

Svesni da se ova serija ne bavi ljudima s margine, već baš srednjom klasom, onima kod kojih je naizgled sve u redu i sa smislom, pitamo se kako je autoru Dejvidu Muru pošlo za rukom da tako običan život oslika tamnim bojama i komične elemente sakrije tamo gde ih najmanje očekujemo. On je seriju posvetio svojoj generaciji, onima rođenim posle 1979, koje smatra najmanje srećnima Još jedan britanski  dramedy  dragulj, „Not Safe for Work“, stigao je 2015. sa Kanala 4 i donosi sve nijanse turobne svakodnevice života javnih službenika. Glavna junakinja Ketrin radi u odeljenju za integraciju imigranata i u trenutku kada se jedno poglavlje njenog života okončava razvodom, počinje novo, još gore – budući da je vlada odlučila da njenom odeljenju sreže budžet, iz Londona je šalju u Northempton, sumorno okruženje i stecište „otpadnika“ iz javnog sektora. Sve što u Northemptonu može poći po zlu, poći će, bez sumnje, a način na koji se žrtve  outsourcinga  nose s probl...

Da je BBC zaista javni servis zahvaljujući kojem imate pravo da vidite sve, dokazuje serija „Klika“ („Clique“), premijerno prikazana u martu ove godine u onlajn formatu kanala BBC 3. Prikazivala se isključivo na internetu zato što je i publika kojoj je namenjena isključivo tamo. Serija je snimljena i producirana besprekorno, tako da se skupa garderoba, savršen ten i šminka mogu lako uočiti i ako se gleda na telefonu ili tabletu. „Klika“ svakako nije program koji će prosečni BBC-jev gledalac nestrpljivo čekati u nedelju uveče. Znaju to i autori serije koji su je promišljeno plasirali tinejdžerima, i to ne malobrojnima koji žive neopterećeni finansijskim problemima, već onima koji bi želeli da žive kao junaci serije. Ima tu svega – i studentskih domova, kampusa, zadimljenih klubova i pabova, ali uvek ušminkanih i sređenih. Tamo niko nikad nije gladan, niti iko išta jede; uglavnom se piju šampanjac i tablete, droga je posvuda i, naravno, niko ništa ne uči, osim nesrećne Elizabet...

Kakav samo praznični ugođaj možete prirediti sebi ako se odlučite da neko vreme provedete uz BBC-jevu novu, svežu i intrigantnu dramu „Apple Tree Yard“. Taj svojevrsni psihološki triler snimljen je po knjizi Luize Doti i na Ostrvu premijerno emitovan krajem januara i početkom februara. Mogu zamisliti kakvu su agoniju proživljavali oni koji su ovu mini seriju gledali iz nedelje u nedelju, tempom kojim se prikazivala. Samo četiri epizode od po sat vremena, a toliko doživljenog, nagoveštenog, slojevitog, iznijansiranog. Ta četiri sata kvalitetnog programa uspela su da ispričaju priču koja obuhvata nešto više od devet meseci. Kako u slučaju ove serije odavanje i najmanjeg detalja može da uništi gorepomenuti ugođaj, tako je i opis koji je dat na svim zvaničnim stranicama i reklamama recipročno klišetiran i nepotpun: „Civilizovana žena odjednom se nađe u svetu strasti, laži i opasnosti.“ Ili: „Provokativan triler o uglednoj naučnici uhvaćenoj u pogubnoj i kompromitujućoj laži.“ „Appl...

Kada su se 2012. pojavile, „Girls“ su istog časa promenile ne samo pogled na takozvane „ženske“ serije, već na devojke i žene uopšte. „Girls“ su prst u oku društvu, Holivudu, mačizmu, pa i sebi, jer ni mnoge žene same nisu mogle da veruju da ne moraju da se ponašaju kao klonovi Keri Bredšo ili da istinski mogu da budu ono što jesu Autorka serije i ujedno glavna glumica je Lina Danam (Lena Dunham), sada već dobro poznata scenaristkinja, rediteljka i spisateljica, čija je autobiografija „Nisam ja takva“ („Not That Kind of Girl“) objavljena i kod nas. Mnogi će reći da je kontroverzna, ali Lina je samo devojka koja je imala dovoljno hrabrosti da sopstvene i generacijske mane, probleme i specifičnosti prikaže svetu, i to ni manje ni više nego preko mreže HBO. Kada se sve zbroji, zapravo joj se najviše zamera na hrabrosti i autentičnosti, a društvo u kojem su to mane u ozbiljnom je problemu. Poput Line, likovi koje je osmislila su tu da provociraju svojom verodostojnošću. Hanu, Džes...

„No Offence“ je po definiciji britanska policijska drama, a zapravo je sve ono čega nema u američkim serijama i na šta nismo navikli. Kada se traži ubica, ne čini se to na onaj dobro poznat način, ustanovljen u svim mogućim CSI i NCIS franšizama. Taman kad mislite da je sve završeno, potraga tek počinje; kada deluje da više nema materijala za priču, pokrenu se tri nova toka. I prva i nedavno završena druga sezona imaju glavne teme oko kojih se plete mnoštvo malih i (ne)povezanih priča, a opet, sezone se međusobno i te kako razlikuju. Ono što ih povezuje je trio detektivki iz mančesterske policije – Viv, Dajna i Džoj. One, s Viv na čelu, vode tim koji istražuje slučajeve počev od ubistava devojčica sa Daunovim sindromom (prva sezona) do zločina koji vode do jedinstvene šefice bande (druga sezona). Viv, Dajna i Džoj mnogo su više od koleginica. Njihov odnos je jedinstven i dramaturški perfektno izgrađen. Nema lažnih osmeha, već pogleda punih razumevanja; nema komplimenata i kafe...