Sandra Dančetović

Putovali smo iz šezdesetih u 21. vek, pa nazad u sedamdesete i osamdesete i sve je bilo tako dobro uklopljeno. I stajling, naravno. „Glava je stigla pravo iz Zagreba i imala je najveći kofer“, rekla je Josipa, aludirajući na svoju periku. I opet sve je izgledalo tako prirodno i normalno, a danas je, kako je Lisica lepo primetila, privilegija i kompliment biti i ostati normalan Photo: TANJUG Četrnaestog februara je Osmi mart, kako lepo reče anonimna junakinja Youtube videa. Tih dana nema sale, hale ili kluba koji ne organizuje prigodni program za zaljubljene i ostale, navodno manjinske grupe. Redovno se javljaju i dežurni pravoslavci-enolozi da nas odvrate od te zapadnjačke komercijalne pošasti i podsete nas na vino, vinovu lozu i Trifuna, koji sa ljubavlju i Valentinom nema nikakve veze. Na kraju se svi napiju, zaljube i onda leče mamurluk na Dan državnosti. Međutim, u tom moru sivih lica postoji jedna osoba koja može da nastupa bilo gde 14. u februaru, a ...

„Kraljica“, „boginja“, „legenda“ – tako najčešće opisujemo našu „Lisicu“, ali jedan od najzanimljivijih komentara koji su se ovih dana pojavljivali na web portalima glasi: “To je žena koja se takmiči s gitarom i pobedi“. Ona nas je još jednom podsetila na čuda koja može učiniti najmoćniji instrument – ljudski glas. Glas koji može, kako je to nebrojeno puta rečeno, besprekorno otpevati i telefonski imenik. Srećom, pesme koje nam taj glas donosi spadaju među najkvalitetnije pesme napisane u prethodnim decenijama. Većinu njih stvorio je Karlo Metikoš, do tada Matt Collins, umetnik koji je 1971. odlučio da se posveti autorskom radu i piše za svoj izabrani glas. „Ne, nisam umjetnica, ali želim dotaknuti umjetnost“, rekla je Josipa 14.2. u Sava centru. Skromna, profesionalna, posvećena, kreativna, izgarala je više od dva i po sata na sceni i beogradskoj publici podarila magiju. Nesumnjivo, uživali smo u umetnosti. Možda je ne možemo striktno definisati...

Za posvećene ljubitelje muzike Josipe Lisac, ali i za one koji će to postati, koji je tek otkrivaju, ili koji su je nekada davno slušali, njeni koncerti predstavljaju svojevrstan praznik – broje se dani, iščekuje se, uzbuđenje raste i taj dan se s pravom u kalendaru obeležava kao značajan i poseban. Ako se neko, kojim slučajem, ne oseća tako pred koncert, sasvim sigurno će ga, nakon završetka, pamtiti čitavog života i razumeće one koji su tri sata ranije trepereli. Teško je racionalizovati to stanje duha, objašnjenje takvog raspoloženja nam izmiče. Svaki pokušaj je donekle bezuspešan, jer nedostaje „ono nešto“ što bi opis upotpunilo, dovršilo, objasnilo. Morate doći, čuti, videti, osetiti – doživeti. Ili, pak, verovati nama na reč kada vam kažemo da je bilo „super“, „fenomenalno“, „genijalno“, a da pritom i sami shvatamo banalnost svojih reči. Možemo vam govoriti o hipnotišućem glasu, sjajnom bendu, neverovatnim solažama, improvizacijama, još jednoj upečatljivoj modnoj kreaciji.....