Možda je dramatično reći da su mi dolenavedeni filmovi upropastili život, ali da su trajno uticali na mene, svakako jesu, u onom smislu da mi se želudac zgrči kada pomislim na njih, na neku scenu ili repliku, kada ih ponovo vidim na televiziji ili ih neko pomene. Ako to ne znači upropastiti, onda ne znam šta znači. Sve te tužne, ostavljene, razvedene majke koje grcaju u besparici, silovane žene, zanemarena deca, nesreća, očaj, beda i jad, suvišan čovek socijalizma, opštenarodna sjebanost koja krasi našu kinematografiju i dan danas, bilo ostvarenje dobro ili loše. Svi filmovi koji su mi upropastili život su domaći, i to uglavnom iz (kasnih) osamdesetih. Nisu ni oni snimljeni '90-ih nešto lepršaviji, ali gledala sam ih kasnije i nisu ni približno ostavili traga kao prethodnici. Filmove iz osamdesetih gledala sam devedesetih, u prvom i drugom razredu osnovne škole. Kao da s devedesetima već nisu postojali svi preduslovi za nesrećno detinjstvo, morala sam povrh svega da ih začinim d...