Sandra Dančetović

  Neka ljubi se Istok i Zapad „The Queen's Gambit“ uspeva da iznad rivalstva, takmičenja i prestiža stavi sam smisao igre i potrebu za njom, čoveka, izabranu porodicu i razumevanje u različitosti, ne čineći pritom da to izgleda kao već viđena patetika, nego kao najlepša poezija Iako su u poslednjih deset godina brojne serije stekle kultni status, a produkcija dramskog TV programa u svetu nikad nije bila jača, malo je toga što nas posle nebrojeno sati pred ekranom i stotina odgledanih epizoda još uvek može ganuti. Nova Netflixova serija  „The Queen's Gambit“  u mom slučaju je uspela upravo to. Nakon nepravedno otkazanog i nikad prežaljenog  „Messiah“ , ove lude 2020. samo me je priča o genijalnoj šahistkinji približila nečemu što možemo nazvati katarzom. Kad kažem približila, mislim – fiksirala, prikovala, zakucala, raspametila. Tokom poslednje scene već sam bila u suzama ushićenja, egzaltirana pred umetničkim delom i načinom na koji je priča ispričana, a nakon nje sa...

Novi album Taylor Swift pojavio se nepunih godinu dana nakon njenog poslednjeg studijskog izdanja „Lover“, zanimljivog i sladunjavog pop iskustva. Bio je to poslednji u nizu od tri „čisto“ pop albuma, kojima je htela da se odmakne od svog country nasleđa. Album „folklore“ vraća „staru Taylor“ na scenu. Ipak, samo donekle. Poređenja radi, nove pesme najviše podsećaju na „All Too Well“ ili „Sad, Beautiful, Tragic“ sa albuma „Red“ iz 2012, te „Safe and Sound“ (soundtrack za „The Hunger Games“), ali na kraju „folklore“ ostaje priča za sebe. Estetski, muzički, poetski, i doslovno. Jasno je da svaki album, koliko god bio nekonceptualan, priča svoju priču, no Taylor je poznata po tome da je sve što kaže ili uradi duboko promišljeno, osmišljeno i  u vezi s nečim što je već radila. Motivi njenih pesama putuju iz albuma u album, isprepletani, što važi i za mnoge spotove, pa je metatekstualnost nešto na šta su njeni fanovi već navikli. Zajedno sa novinarima na zadatku, poput najpažl...

U programu u kojem je Kiš sveden na minimum, a Pekića nema, sasvim je u redu „izbaciti Desanku“. Sudite mi, ne tražim pomilovanje! No, sve i da naprave program po mom ukusu, najvažnije je kako se gradivu pristupa. Ako se makar jedno delo obradi tako da đake zaintrigira, angažuje, pokrene, oni će sami poželeti da čitaju i istražuju dalje. Ako im se pokaže kako da pristupe poeziji i protumače samo jednu pesmu kako treba, umesto da čitaju na hiljade pesama površno, razumeće i glupu vest iz novina. Naučiće kako da pronađu vesti i teme koje ih se zaista tiču, a ne da okupiraju mozak i statuse svakom medijskom kvazisenzacijom Bauk ukinute lektire kruži internetom. Nakon što se pojavila „vest“ da je  „Desanka Maksimović izbačena“  iz plana i programa za srednju školu, vaskolika javnost uporno lamentira nad sudbinom obavezne lektire. Photo:  Pinterest Najglasniji su, naravno, oni koje je mrzelo da pročitaju i najobičniju vest i koji su, verovatno, poslednji put čitali...

Možda je dramatično reći da su mi dolenavedeni filmovi upropastili život, ali da su trajno uticali na mene, svakako jesu, u onom smislu da mi se želudac zgrči kada pomislim na njih, na neku scenu ili repliku, kada ih ponovo vidim na televiziji ili ih neko pomene. Ako to ne znači upropastiti, onda ne znam šta znači. Sve te tužne, ostavljene, razvedene majke koje grcaju u besparici, silovane žene, zanemarena deca, nesreća, očaj, beda i jad, suvišan čovek socijalizma, opštenarodna sjebanost koja krasi našu kinematografiju i dan danas, bilo ostvarenje dobro ili loše. Svi filmovi koji su mi upropastili život su domaći, i to uglavnom iz (kasnih) osamdesetih. Nisu ni oni snimljeni '90-ih nešto lepršaviji, ali gledala sam ih kasnije i nisu ni približno ostavili traga kao prethodnici. Filmove iz osamdesetih gledala sam devedesetih, u prvom i drugom razredu osnovne škole. Kao da s devedesetima već nisu postojali svi preduslovi za nesrećno detinjstvo, morala sam povrh svega da ih začinim d...