Sandra Dančetović

  Neka ljubi se Istok i Zapad „The Queen's Gambit“ uspeva da iznad rivalstva, takmičenja i prestiža stavi sam smisao igre i potrebu za njom, čoveka, izabranu porodicu i razumevanje u različitosti, ne čineći pritom da to izgleda kao već viđena patetika, nego kao najlepša poezija Iako su u poslednjih deset godina brojne serije stekle kultni status, a produkcija dramskog TV programa u svetu nikad nije bila jača, malo je toga što nas posle nebrojeno sati pred ekranom i stotina odgledanih epizoda još uvek može ganuti. Nova Netflixova serija  „The Queen's Gambit“  u mom slučaju je uspela upravo to. Nakon nepravedno otkazanog i nikad prežaljenog  „Messiah“ , ove lude 2020. samo me je priča o genijalnoj šahistkinji približila nečemu što možemo nazvati katarzom. Kad kažem približila, mislim – fiksirala, prikovala, zakucala, raspametila. Tokom poslednje scene već sam bila u suzama ushićenja, egzaltirana pred umetničkim delom i načinom na koji je priča ispričana, a nakon nje sa...

„La Casa de Papel“ ima svojih mana i svesna ih je. Uspešno manipuliše opštim mestima, ljubavnim pričama koje podsećaju na one iz telenovela, zapletima svojstvenim krimićima i trilerima, a naročito našim očekivanjima. „Gledaš li ti filmove“, pita jedan od otmičara taoca. „Ne, gospodine, ja gledam samo serije“, prestravljeno odgovara ovaj, nespretni štreber s kojim se instant identifikujemo i kojem se istovremeno smejemo Poznato je da svaka španska serija od gledalaca stvara ili zagrižene fanove ili ljute protivnike. Indiferentnih nema, osim onih koji žive pod kamenom i ne znaju da se lome koplja oko španskog delikatesa. TV serija „La Casa de Papel“ postoji već tri godine, ali čini se da je planetarnu popularnost stekla za vreme korona karantina. Činjenica da ju je nakon prve dve sezone otkupio Netflix svakako je tome doprinela, pa je lansiranje poslednje sezone okupilo ne samo dugogodišnje ljubitelje, već i novu publiku koja je nadoknadila propušteno. Serija je zaraz...

Tek što smo objavili spisak omiljenih serija 2019. godine, a lista za 2020. je već krenula da se popunjava, potpuno spontano i neočekivano. Netflixova serija „Messiah“ pojavila se 1. januara i odmah je postala predmetom raspredanja i kontroverzi. Krenulo je najpre najnižim ocenama na IMDb-u koje su dolazile uglavnom od onih kojima je serija povredila religiozna osećanja uprkos tome što je nisu ni gledali. Potom je usledio talas desetki i hvalospeva, dok su u najmanjem broju one (o)srednje ocene. „Messiah“ je, gle čuda, podelio čovečanstvo, strane su zauzete čvrsto, mišljenja se zastupaju nepokolebljivo. Nema „ljubi bližnjeg svog“, ništa pruži ruku, pomozi drugu u nevolji, „neka ljube se Istok i Zapad“. Počela sam da gledam seriju, potpuno nesvesna svega što je prati, na julijanski Božić, prigodno. Naravno, ne zbog tematike, već zbog toga što na najradosniji hrišćanski praznik valja sve započeti, pa i gledanje nove serije. Crkva ne propagira sujeverje, ali recite vi to verni...

Neke serije i pored sveg kvaliteta i originalnosti nikad ne dočekaju drugu sezonu, neke opstaju zahvaljujući velikoj gledanosti, uprkos tome što ne vrede ničemu. Netflixova Girlboss, srećom, ne spada ni u jednu od tih kategorija. Niti je dobra, niti je bila naročito gledana i obožavana i, spoiler alert – slavno je i potpuno pravedno propala. Svakako, to što je uopšte imala i jednu sezonu od 13 epizoda i jaku medijsku promociju, nikako nije pravedno, posebno ne onda kada se setite da je Netflix imao srca da ukine Sense8. Ne tvrdim da je Girlboss kriva za Netflixovu budžetsku preraspodelu, ali – ništa nije slučajno i svi smo povezani. Na kraju je postignut luzerski kompromis, pa su obe serije otkazane, što nikako ne umanjuje bol koji Girlboss izaziva. Girlboss je uvreda za mozak, zdrav razum, logiku, emocije, gledaočevo vreme. Jedna je od retkih serija koje sam posle tri minuta prestala da gledam i kasnije joj se ipak vratila jer retko odustajem od serija, knjiga, filmova, ča...