Moj narod me na balkon aklamira
Jedanaestog maja 1933. u Zaječaru je rođen Zoran Radmilović, jedan od najvećih i najboljih glumaca sa ovih prostora. Iza sebe je ostavio neporecivo sećanje na bezbroj fantastičnih uloga, među kojima posebno mesto ima kralj Ibi u istoimenoj predstavi Ateljea 212. Priča i analiza ove predstave naš je hommage Zoranu Radmiloviću
Predstava Kralj Ibi premijerno je izvedena 1964. u Ateljeu 212 i igrana je sve do 1978. Iako je od poslednjeg izvođenja prošlo nešto više od trideset godina, sintagma „kralj Ibi“ gotovo svakog će asocirati na Zorana Radmilovića u crvenim helankama, „starkama“ i vrećastoj haljini, sa nacrtanim crvenim kružićima na obrazima i šeretskim osmehom. Zahvaljujući televizijskom snimku predstave iz 1973, svako će imati takvu ili sličnu asocijaciju, iako se možda i ne seća „o čemu se tu radi“ i zašto je ta predstava postala kultna. Prođe li neko danas pored Ateljea 212, ugledaće statuu Zorana Radmilovića kao Ibija, možda će se nasmejati i produžiti dalje, bez razmišljanja o tome zašto baš statua, zašto Ibi, zašto Zoran Radmilović. Doduše, on je ostvario niz značajnih uloga i u pozorištu i na filmu i na televiziji. Replike koje je on izgovarao pamte se i citiraju godinama, od serije Diplomci, pa do predstave Radovan III. Sasvim sigurno, njegov talenat i glumačko umeće visoko vrednuju i publika i struka, a dodamo li tome nekoliko anegdota iz njegovog privatnog života koje se takođe pamte i prepričavaju, možemo zaključiti da je njegova unikatna ličnost najvećim delom doprinela tome da uloge koje je tumačio mahom postanu kultne.
SEĆANJE NA AVANGARDU: Nije slučajno što se baš ispred Ateljea 212 nalazi statua Zorana Radmilovića u ulozi kralja Ibija. Atelje se od samog osnivanja profiliše kao avangardno pozorište, ne shvatajući avangardu samo kao kulturnoistorijsku epohu, već pre svega kao termin koji označava pojave koje idu ispred svog vremena, koje teže da donesu novine i šokiraju, koje ruše ili revalorizuju tradiciju. Postavljanje Žarijevog teksta Kralj Ibi zadovoljava obe pretpostavke o avangardi i avangardnom. Kako navodi Gordana Goncić u Politikinom Kulturnom dodatku od 8. maja 2010, ova predstava je nakon premijere „dočekana na nož“, što je sudbina skoro svih avangardnih pojava. S godinama je postala omiljena i kultna. Šezdesetih i sedamdesetih bila je jedan od simbola kulturnog života Beograda, a kasnije se svela na nivo anegdote, replika koje su se okamenile i postale deo žargona, s ponekim insertom iz snimka predstave kao špicom za emisiju. Setimo se RTS-ovog Čitanja pozorišta, koje za špicu uzima scenu u kojoj Ibi pokušava da pročita pismo. Pitanje je da li mi čitamo pozorište kao Ibi pismo ili tako današnje pozorište čita ono što mu prethodi, prepoznajući avangardu u prošlosti, a tumarajući u sadašnjosti, od „revolucije“ do Koka-kola Kose. Zato nam danas pomenuta statua deluje kao strano telo, anahrono, čak i nepotrebno ispred Ateljea kakav je danas.
Retki su imali sreću ili privilegiju da premijerno gledaju Kralja Ibija u Ateljeu 212, a možda su najviše sreće imali oni koji su je gledali više puta i uživali u Radmilovićevim improvizacijama, zahvaljujući kojima je predstava trajala od jednog do tri sata. Ono što mi danas možemo gledati je televizijski snimak predstave iz 1973. godine, kada je ova predstava bila etablirana, a Zoran Radmilović već uživao popularnost i poštovanje. Možda je vladala nestašica boja za kosu i najlon-čarapa, ali se mogao gledati Kralj Ibi i slušati Dnevnik jedne ljubavi, pop-rok album koji je iste te godine postao platinast, dok bi danas verovatno služio za ukras u diskografskim radnjama, poput pomenute statue ispred Ateljea 212. Indikativno ili ne, te 1973. umro je Pikaso, a rodila se Svetlana Ceca Veličković, kasnije Ražnatović. Šta je kasnije bilo s kulturom (i popularnom i elitnom) uglavnom znamo. Uostalom, nekom ko za sebe zna od 1990. dozvoljeno je da bude nostalgičan i idealizuje vreme u kom nije živeo.
DUH JEDNOG VREMENA: Prilikom pokušaja rekonstrukcije vremenskog i kulturnog konteksta u kome određeno delo nastaje, uvek se postavlja pitanje da li dela koja se stvaraju čine, konstituišu i opisuju određeni period ili je upravo duh vremena zaslužan za nastajanje i postojanje dela i njihov prijem. Onoliko koliko je duh vremena neuhvatljiv i teško objašnjiv, toliko je i teško dati odgovor na postavljeno pitanje. Kada je reč o predstavi Kralj Ibi, sigurno je da je posedovala mnoge elemente kojima je za sebe vezala naklonost publike i stekla kultni status – počev od izbora teksta i glumaca, do minimalističke scenografije, klovnovske kostimografije, upotrebe rekvizita i scenskog pokreta.
Drama o samoživom tiraninu koji želi svu vlast za sebe, nemilosrdno ubija protivnike i podanike i ne vidi dalje od sopstvenog nosa, može biti neobično aktuelna u svakom vremenu. Dok čitamo Žarijevog Kralja Ibija, manje se smejemo nego dok gledamo tu predstavu u režiji Ljubomira Draškića. Zasmejaće nas igre rečima, hiperbole, poneka psovka i lascivni komentar, ali će prevladati ono osećanje apsurda i odsustvo apsoluta. „Ko je i šta Ibi“, pita Taras Kermauner u studiji Infantilni demon (T. Kermauner, st. 196) i dalje navodi: „Ibi, ta luda mešavina avanturiste, periferijskog grubijana, neotesanog geaka debilca i zločinca, taj potplebejski deklasirani potproleter, taj lumpenproleter taj sirovi klipan, taj gargantuovski proždrljivac i nekadašnji kralj i plemić? Da li je to moguće?“. Da li je moguće da je upravo tog Ibija igrao Zoran Radmilović, da li je moguće da nam je taj Ibi toliko drag i privlačan? Taksativno možemo navesti njegove mane. On je kukavica, oportunista, infantilan, pohlepan, oblaporan, svirep, sebičan, samoživ, neotesan, svadljiv, beskrupulozan. Šta je to što nas vezuje za Radmilovićevog Ibija? Nesumnjivo, u tekstu će nas privući i groteskni humor i igre rečima, udvajanja, preterivanja, ironični i sarkastični iskazi. Čini se, međutim, da nam Radmilović pruža nešto više od toga. Svakako, drama je prevashodno namenjena scenskom izvođenju i tako se njen potencijal u potpunosti ostvaruje ili teži svom ostvarenju. Pravo je umeće oživeti napisano i postaviti ga na scenu, igrati suvereno, ovladati tekstom i učiniti da vam drugi veruju. Uz sve to, položiti test vremena i trajati godinama, odnosno decenijama, istinski je podvig. Čini se da je Zoran Radmilović uspeo u tome. Štaviše, ne samo da je ovladao napisanim, već je i „dopisao“ mnoge replike, čitave paragrafe. Improvizovati se može samo kada se osnove dobro poznaju, a improvizovati dobro može onaj ko je ovladao svakim elementom svoje igre i predloženog teksta. Pojedine replike koje Radmilović dodaje igrajući Ibija vrlo lako se mogu uklopiti u originalni tekst, pa čak i one koje se oslanjaju na savremene događaje kao što su slet ili Buba u uhu na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Radmilovićeve improvizacije nas osvajaju svojom aktuelnošću, bogatstvom modernog žargona i lascivnih aluzija, kojih je u predstavi mnogo više i koje su eksplicitnije nego u samom tekstu. Pozorište je kolektivni čin i sve nabrojane činioce predstave treba pripisati i drugim glumcima, a više od toga rediteljskoj zamisli. Međutim, evidentno je da najveće zasluge ima Radmilović. Namerno ili slučajno isticanje samo jednog glumca u prvi plan može biti mač sa dve oštrice. Delo može izgubiti na značaju i kvalitetu, a ego glavnog glumca postati jači od talenta. U vezi s tim se o Zoranu Radmiloviću pričaju mnoge anegdote, ali na kraju je najvažnije da li je predstava uspešna i vredna. Uostalom, Radmilović nije „ukrao“ sve predstave u kojima je igrao. To važi samo za Kralja Ibija i Radovana III, a upravo ti tekstovi traže harizmatičnog i izuzetno darovitog glumca koji će tumačiti naslovne uloge. Radmilović daje i više od toga i baš zato se sam tekst i predstava toliko razlikuju, što je slučaj pre svega sa Radovanom III.
UMETNOST IMPROVIZACIJE: Kao jedan od najbitnijih elemenata drame Kralj Ibi Kermauner izdvaja žarijevski jezik: „I tu je Žari izuzetno moderan: začetnik literarne ideologije lingvizma, skretanja pažnje sa sadržine na jezik, na ono čime je sadržina data. Autor ne upotrebljava jezik kao nesvesni instrument, nego ga reflektuje i prerađuje, transformiše: uglavnom deformiše, čini grotesknim. Već u osnovi piše na način dečje literature: kratke, razumljive, gotovo infantilne, prerazumljive rečenice. Ako negde ima traga visokog stila, onda je taj stil ironišući; inače imamo posla sa niskim stilom“ (T. Kermauner, st. 219). Kao da je Radmilović navedene Kermaunerove zaključke intuitivno pojmio i prisvojio, jer svaka stavka je inkorporirana u njegovu interpretaciju i neizostavno nadograđena. Svoju improvizaciju prilagodio je tekstu. Tamo gde Žari preteruje, Zoran Radmilović preteruje još više. Žarijeva rečenica u prevodu Ivanke Pavlović „Ma, naoštriću je zube o vaše listove“ (Žari, st. 10) u Radmilovićevoj verziji glasi „Uvrnuću vam muda“. Kada predlaže da majka Ibi izigrava popa, dodaje da ionako samo „smrdi u slobodnom prostoru“, gde vidimo parodiranje i ironizovanje visokog stila, a uz to i okamenjenih iskaza koji se čuju u svakodnevnom govoru. U istoj sceni, prilikom zakletve, Radmilović kao Ibi pominje i „poštenu inteligenciju“, sintagmu koja se tako često moga čuti u to vreme. To je samo jedan primer, pored pomenutog sleta, u kom se osvrće, čini se gotovo razigrano i bezazleno, i na aktuelno političko i društveno stanje. Treba pomenuti i medveda, kog on naziva „tranzitnom mečkom“, te zapovest „ne prekidaj kolonu, spavaj u maršu“, kao i „biću u svom kabinetu“, što uklopljeno u onakvu scenografiju i kostimografiju zvuči zaista tragikomično, ukoliko povežemo i uporedimo svetove i nivoe stvarnosti koji se u tom trenutku sudaraju ili pak poklapaju.
Radmilović je osavremenio i žargonske izraze koji se koriste u tekstu, počev od „sad će da me skrate“, preko „izelica i češatora“, „sečenje glave i vrata orginal“, „blesa gleda u nebesa“, „mame ti“, do „u Parizu hteli dupe da mi grizu“. Nižu se i rečenice pune pleonazama, hiperbola, preterivanja. Neko ih može smatrati sjajnim primerom katahreze, ali u ovom slučaju njihova upotreba je zaista odgovarajuća. Pomenimo samo „horizont vidika naših“, „rečitost elokvencije“, „...u apsolutnom smislu izraza reči“... Najbrojniji su oni iskazi koje možemo nazvati metateatralnim. Metateatralnost se često definiše kao izražavanje dramske samosvesti. Budući da u ovoj predstavi metri sasvim eksplicitno zamenjuju mačeve, da umrle ili ubijene likove publika vidi kako po završetku scene ustaju i odlaze, a oružje u sceni bitke predstavljaju klupčići vune, o metateatralnosti se može govoriti i na tom nivou. Ruši se svaka dramska iluzija i takvo rediteljsko rešenje je sasvim u skladu s tekstom. Odustaje se od verizma u svakom činiocu predstave, od kostimografije, scenografije, do načina igre, koji možemo smatrati burlesknim. Kao jedan od četiri bitna elementa izražavanja dramske samosvesti Zoran Milutinović navodi metateatralnu raspolućenost lika na deo koji ostaje u svetu drame i onaj koji istupa iz njega. Lako uočavamo da je to karakteristika i Ibija i Radovana koje tumači Radmilović.
REČI KAO SLIKE: Zahvaljujući i tim odlikama njegove igre, predstave neretko dobijaju sasvim drugačiji tok i prete da čitave istupe iz sveta drame. Brojne su replike koje Ibi/Radmilović upućuje kolegama na sceni, koje ponekad uspevaju i da mu uzvrate. Dovoljno je da ga jedna reč, gest ili pokret asociraju na pozorišni život i događaje, što je, uostalom, slučaj i sa svim njegovim improvizovanim replikama. U sceni govora na balkonu, Radmilović izgovara „On meni sve šapuće“, misleći na Taška Načića, koji stoji pored njega, a zatim dodaje „muhu u uhu“, aludirajući na Fejdoovu farsu Buba u uhu, postavljenu dve godine ranije u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, i zaključuje: „Pređimo preko toga, kao da nije ni bilo“. Na početku trećeg čina opisuje glumca Boru Stjepanovića rečima „ističe se mali“, čime opisuje karakteristične osobine (mladog) glumca i težnju da na sceni osvoji sopstveni prostor, što Radmilović već uveliko čini. Elemente metateatralne raspolućenosti lika uočavamo i u rečenici majke Ibi „Nećeš da ideš kući oko pola šesnaest“, koja je opet odgovor na Radmilovićevu improvizaciju. „Šta sad treba da kažem“ ne zvuči iznenađujuće, niti neprofesionalno. Sasvim se uklapa uz „govori, dok nisam uništio ovu stolariju“ (misleći na scenografiju) ili „to je iz neke druge predstave“. Onda je sasvim očekivano da prilikom televizijskog snimanja predstave čujemo Radmilovića koji govori „snimaj ovo“ ili „spusti pecaljku“, misleći na mikrofon.
Nabrojali smo samo nekoliko replika koje i danas mnogi citiraju ili nazivaju „legendarnim“. Na osnovu snimka iz 1973, možemo zaključiti da je, kako predstava odmiče, improvizacija sve više i da se samim tim glumci na čelu s Radmilovićem sve manje drže teksta. Očigledno je da su neke scene koje postoje u tekstu unapred izbačene ili skraćene. One pak ustupaju mesto dužim improvizovanim scenama, u kojima primećujemo da je dovoljna jedna replika za otvaranje mora asocijacija. Duže improvizacije javljaju se uglavnom na početku pojedinih scena ili činova, posebno onda kada je u tekstu naglašena promena mesta ili dramske situacije. Dve takve scene su posebno značajne iz više razloga. Pre svega, postale su kultne, često se citiraju, prepričavaju, funkcionišu i van konteksta same predstave. Postale su i deo popularne kulture i masovnih medija. Prevashodno mislimo na scenu na balkonu, u kojoj se Ibi, nakon preuzimanja vlasti, obraća narodu. Umesto da ih pozove na trku i deljenje nagrada, Radmilović kao Ibi se ovako obraća narodu: „Moj narod me na balkon aklamira, moj narod me opet izaziva. Da im održim jedan govor, a? Da to, ovako, sunem u masu, pa kako padne, a? Neka to krene od nama ka njima! Neka taj govor klizi, k'o po vodi. O, narode! Divan narod, divan. Divan, obožavaju me, prosto. O, narode moj! Šta je to sa tim mojim narodom? Zameniću ga za neki nov. Šta će mi polovan narod! Zamenim to, pa kolќo dobijem, nije važno. O, narode! Moj narod je pretežno poljoprivredno-stočarsko-kafilerijskog tipa. (...) O, Bože, šta neće glava da nam pati. Samo da se ne zarati. O, narode! Kakvi glasovi, kakvi intenziteti... glasova. Kakva snaga intenziteta ... glasovnih mogućnosti... u ovom trenutku... razvoja, je li. Neću da menjam narod, ipak. Neka ostane, taki je kaki je. Dobro, dobro, hajde sad, narode, pređimo preko toga, kao da nije ni bilo. Da im održim jedan govor, a? A šta je ovo do sad bilo?“
DEMONSKA PILULA: U samo nekoliko minuta srećemo gotovo sve bitnije elemente Radmilovićeve improvizacije: političke aluzije, igre rečima, pleonazme, hiperbole, metateatralne iskaze. Oni se pojavljuju kao sveži, intrigantni, zanimljivi, izuzetno aktuelni i to je ono što pre svega osvaja publiku. Nikako ne treba zaboraviti neponovljiv način njegove igre. Ova predstava dozvoljava preterivanja, igru i rečima i pokretom, preglumljivanje. Ne samo da dozvoljava, u ovom slučaju i zahteva. Zoran Radmilović igra svim sredstvima. Glasom podražava govor deteta, viče, peva, maestralno nijansira svaku repliku. Trči, skače, pleše, služi se pantomimom, izraženom mimikom, pojačanim facijalnim ekspresijama. Sve to uklopljeno uz šminku i kostim uobličava jednu infantilnu, razigranu figuru, koja deluje bezazlenije i vedrije nego u samom tekstu. Provejava i ono demonsko, koje će se aktivirati tek na nekom drugom nivou recepcije. Ekipa predstave nas vodi od tragikomedije ka farsi, služeći se hiperbolom, groteskom, grubim humorom, karikaturalnim predstavljanjem likova, gegovima, lascivnostima. Elementi farse omogućavaju nam da lakše progutamo gorku pilulu demonskog i apsurdnog. Omogućavaju nam i da gotovo zavolimo Ibija, da nam bude privlačniji i zabavniji.
Možda ne bismo toliko voleli Ibija da ga je neko drugi igrao, da je postojao drugačiji koncept igre. Zoran Radmilović je usvojio sve zakonitosti teksta i lika, nadogradio ih, prilagodio publici i vremenu. Publika traži komunikaciju s umetničkim delom, umetnika osveštenog po pitanju aktuelnosti, sebe, drugih, kolektiva, umetnosti, nagona, želja i igre. Radmilović u liku Ibija sve to pruža. Zaigran je, zanesen, lascivan. Stalne aluzije na seksualni čin i defekaciju u skladu su s tekstom, u predstavi više bahtinovske, na neki način perverzno preporađajuće za publiku. Radmilović uspeva da probudi karnevalski smeh. Ironijskim otklonom, s druge strane, preispituje sve vrednosti. Zato su aluzije na aktuelno stanje u državi, društvu, umetnosti tako dobrodošle. Publika oseća život na sceni. Više nije bitno šta je originalni tekst, a šta improvizacija. Nije važno hoćemo li reći Zoran Radmilović ili kralj Ibi. Neraskidiva je veza između statue ispred Ateljea 212 i te dve figure, simbola naših demona ili preporađanja.
Objavljeno 11.5.2011. u E-novinama
http://www.e-novine.com/kultura/kultura-tema/47358-Moj-narod-balkon-aklamira.html
Comments
Post a Comment