O "Раним јадима" Данила Киша

Сваки покушај да се Рани јади олако дефинишу или жанровски одреде остаје осујећен и то нам постаје јасно чим склопимо корице књиге. Док је читамо, урањамо у њену лиричност, махом детињи доживљај света, маштенске и сањалачке призоре. Чини се да је једноставно прихватити дечју перспективу и путовање чак и кроз најболније странице историје – светске, породичне, личне. Међутим, на крају ћемо се наћи тамо где и одрасли Андреас Сам – на почетку, у Улици дивљих кестенова, у башти, на прагу некадашњег дома, на почетку откривања и разумевања породичне тајне и трагедије, на почетку романа Башта, пепео. Тако нас Рани јади уводе у Породични циркус, својеврсну триологију, коју чине и романи Башта, пепео и Пешчаник. Оно што је у Раним јадима само скицирано, назначено, наговештено, у романима ће бити осветљено из више углова и перспектива. Ходајући кроз лавиринт циркуса, сагледавамо мозаичну слику одјека рата и погрома, једне породице која се осипа и пропада, губи централну, очинску фигуру, која се пак формира и као централна литерарна фигура и литерарни изазов. С друге стране, Рани јади се могу читати и сасвим независно од романа који следе, премда ће употпуњавање литерарног доживљаја бити сасвим пожељно за децу и осетљиве.

Иако отварају Породични циркус, Рани јади објављени су након романа Башта, пепео. Године и редослед објављивања се у сваком случају не морају подударати са временом настанка дела, те је тако сам писац тврдио да су Рани јади ипак први настали. Пре 1970, године у којој се Рани јади појављују као целовита и уобличена књига, поједине приче које је чине објављиване су самостално. То је један од разлога зашто ово дело треба посматрати као збирку приповедака, иако постоје и мишљења да треба говорити о роману. У тексту Променљиви лик целине: Данило Киш као приповедач објављеном у зборнику Споменица Данила Киша, Ала Татаренко закључује: Дефиниција Раних јада као циклуса приповедака и као романа сведочи о њиховој жанровски амбивалентној, хибридној организацији (287), наводећи и разматрања других аутора. Готово сви Ране јаде позиционирају негде између збирке приповедака и романа, иако су у сваком случају ближи првој одредници. Међутим, ни ту одредницу не треба оставити без извесног објашњења. Иако су приче својевремено објављиване засебно и могу се као такве читати, сасвим је сигурно да их повезује нешто више од самог наслова, па и кључних тема и мотива. Оно што их најчвршће везује јесте Андреас Сам, који то чини са позиције главног јунака, а више од тога – са позиције приповедача, премда та позиција није увек иста и недвосмислена, о чему ће бити речи касније.

Несумњиво је, међутим, постојање извјесне жанровске сродности између Раних јада и Кишове новелистичке фазе: већ је у Раним јадима Киш показао склоност ка краћој форми и ка уланчавању краћих облика у циклус (Делић 70), истиче Јован Делић, а о проблему жанра и приповедачком гласу пише и Михајло Пантић: Формалну разноликост (богатство) прича из Раних јада обједињује исти приповедачки глас (који је најчешће поистовећен са гласом главног јунака, Андија Сама), односно, лирска елементарност његове нарације. Захваљујући тој разноликости (на којој ауртор инсистира и када је у питању целокупно његово дело), приче из прве Кишове приповедачке књиге могу се читати на различите начине. Понекад као песме (лирске скице), понекад као фрагменти неке веће прозне форме која се слути или подразумева, а увек као документи једног колико стварног, толико и имагинарног детињства које је проживљено у истој мери у којој је и одсањано (28, 29). Ово запажање Михајла Пантића доводи нас до још једног битног чиниоца Кишове прозе, а то је удео аутобиографског, који се не може заобићи, посебно онда када говоримо о Породичном циркусу. Аутобиографско не чини посебан, издвојен слој Кишовог дела. Не може се изоловати и посматрати засебно у односу на неки други аспект његовог стваралаштва, зато што се аутобиографско и фикционално прожимају, зато што је живот литература, а литература живот. И као што за Лазу Костића укрштај јаве и сна чине простор за стваралаштво, тако за Данила Киша укрштај атобиографског и фикционалног отвара могућност за сан, често луцидан сан, у коме онај који сања успева да утиче на догађаје у сну, управља њима и сопственим одлукама, али и даље не може да бира ни простор ни време сна, нити да мења његову природу. Чини се да се управо тако Киш односио према свом наслеђу и пореклу – спознао у себи и Керкабарабаш и Цетиње, и јудаизам и православље, прочитано и доживљено; сусрео се са загонетном фигуром оца, мистеријом његовог нестанка, незнањем о његовој судбини, документима који су остали иза њега и створио лик Едуарда Сама. Колико је Едуард Сам заправо Едуард Киш суштински је неважно. Веродостојност је само последица уплива аутобиографског у фикционално. Оно што сведочи о вредности дела јесте аутентичност, истинска приврженост теми, индивидуално искуство које постаје опште. Циљ није написати аутобиографију, о томе је и сам Киш говорио, већ обухватити тему, простор, време, лица до којих је аутору стало, пронаћи аутентичан литерарни израз. О томе пише и Бранислава Стојановић у тексту Одбачени фрагменти Раних јада објављеном у зборнику Споменица Данила Киша: Сопствено тешко детињство, „хладне дане“ и све ратне околности није описивао да би дошао до аутентичне историјске слике, већ до што потпунијег литерарног израза, оног који би стереотипе аутобиографског романа и ратне тематике довео на један други ниво (185). У истом тексту говори се, не први пут, о Кишу као писцу који је више брисао него писао. Таква ауторска позиција такође сведочи о аутентичности Киша као писца, али и о специфичности позиције и позива писца уопште, о специфичности самог чина писања. Писање није плод тренутне инспирације, писац је сопствена муза и сопствени најстрожи судија. Отуда толико верзија, преправљања, брисања, одбацивања. Од тога се не бежи, јер се не може побећи ни потреби за писањем. Аутентична потреба рађа потребу за аутентичношћу, за самоспознајом, за враћањем у детињство и тражењем одговора на питање: ко је Андреас Сам? Више од питања о идентитету, то је питање о памћењу, сећању и успоменама на детињство: Закуцаћу на нека врата и питаћу: Да ли се ова улица пре рата звала Бемова улица, јер све ми је то врло сумњиво, господине, не верујем да би толика кестенова стабла нестала, макар би једно остало, дрвеће, ваљда, има дужи век, кестенови, господине, не умиру тек тако (...) О, ништа не брините, госпођо, само евоцирам успомене, знате, после толико година све нестаје. Ето, видите, на мом је узглављу израсла јабука, а сингерица се претворила у бокор ружа. Од кестенова пак, госпођо, видите, нема ни трага. То је зато, госпођо, што кестенови немају своје успомене (Киш 8, 9). Сећањем на детињство Анди Сам покушава да дефинише себе, а тиме и своје порекло, наслеђе, породицу. Сазревање главног јунака прати пропаст његове породице, узрокована ратом и нестанком оца. Након пролошке С јесени, када почну ветрови, у причи Улица дивљих кестенова сусрећемо се са одраслим Андреасом, који лирским скоком унапред покушава да реконструише своје детињство, привидно водећи дијалог са новим становницима некадашње Бемове улице, заправо разговарајући сам са собом, са својим успоменама и сећањем, да би се тај разговор претворио готово у солилоквиј. То је приповедачки глас о коме пише Михајло Пантић, глас који обједињује фрагменте Раних јада, иако се формално позиција приповедача често мења. Причу Улица дивљих кестенова можемо посматрати као онај луцидни сан, настао у укрштају фикционалног и аутобиографског.

Пролошка прича С јесени, када почну ветрови у збирци је једина дата курзивом. Њена формална издвојеност на први поглед упућује и на њену суштинску независност од остатка збирке, међутим, чињеница је да у овом лирском прологу наилазимо на готово све битне чиниоце збирке. Најпре се одређује време, јесен, као годишње доба које доноси промене, изазове, сазревање. Зрење кестена описано на самом почетку приче често се у литератури доводи у везу са сазревањем дечака са којим се одмах потом упознајемо: А дивљи кестен пада без и најмањег ветра, сам од себе, као што падају звезде – вртоглаво. Онда удари о тле тупим криком. Не рађа се као птица из јајета, постепено, него се одједном распрсне длакава љуштура, изнутра беличасто плава, а из ње искачу враголасти, тамни мелези, зацакљених образа, као јагодице насмејаног црнца (Киш 5). У причи даље читамо и о упечатљивим чулним доживљајима, јаким мирисима, израженим бојама, врло битним утисцима из Андреасовог детињства. Заправо, у пролошкој причи не сазнајемо ко је дечак. Води нас глас такозваног свезнајућег приповедача, који у причи која следи уступа место говору у првом лицу. Између лирски интонираног завршетка прве приче: Оне који би тихо, без крика, изгубили свест, износили би у другу салу, где би лебдео детињасти, млековити мирис липе и камилице (Киш 6) и почетка наредне: Господине, да ли бисте знали да ми кажете где се налази улица дивљих кестенова? Не сећате се? А мора да је негде овде, имена се више и не сећам (Киш 7) као да постоји оштар рез, пад клапе, тупи крик, директни прелаз из дечаштва у зрелост, нагла промена перспективе. С друге стране, за такозваног свезнајућег приповедача прве приче можемо сматрати одраслог Андреаса, који о себи као дечаку говори у трећем лицу, а прву причу можемо читати и као домаћи задатак малог Сама, јер говорећи о дечаку, заправо говори о себи, о ономе што га одређује (јесен, мириси, боје, звуци), што му је блиско. Управо блискост приповедача са оним о чему се приповеда ствара лирски набој, упркос приповедању у трећем лицу.

Ни у причи Игра се перспективе малог и одраслог Андија неће поклопити. Првобитно названа Парабола, ова прича у себи садржи путоказ намењен и читаоцима и Андију. Малом Андију за разумевање споственог порекла, неминовностима и предрасудама везаним за њега, одраслом Андију за реконструкцију и разумевање сопственог детињства и породице, читаоцу за објашњење позиција јунака, времена и атмосфере у којима се налазе, за даље разговетније читање и разумевање. Гледајући кроз кључаоницу свог сина како се игра, Едуард Сам у њему препознаје Макса Ахашвероша, свог оца, Јеврејина луталицу, трговца гушчијим перјем: А ово ће је увредити, мислио је задовољно. Треба да јој покажем како теку понорнице крви. Како Андреас није заправо њен Плави Дечко (како она мисли), него његова крв, унук Макса Лутајућег (Киш 11). У другом делу приче читамо о цару који се оженио Циганком зато што је била најлепша у царевини, на крају је убивши, желећи да његов наследник сачува престо. Међутим, и у младом царевићу теку понорнице крви и он такође започиње игру у којој има нечег грешног, играјући се просјака. Ту причу Андију пред спавање говори његова мајка. Тако други део Игре објашњава први. Између осталог, још једном се сусрећемо са чињеницом да питање књижевности заузима битно место у Андијевом животу (прича о царевићу објашњава његове животне поступке), као и у читавом Кишовом опусу, тако да се готово сва његова дела могу читати као нека врста метатекста. У ову причу уплетени су библијски мотиви, елементи бајке, па и новеле, са израженим обртом на крају: „Је ли убио и сина?“ зачу она из мрака и трже се. Онда се врати да помилује дете. „Није“, рече шапатом, не палећи светло. „Није“ (Киш 16).

Као што Едуард Сам посматра свог сина кроз кључаоницу и сазнаје нешто о њему и поново сазнаје нешто о себи и о својим прецима, тако одрасли Андреас Сам заузимајући позицију свезнајућег приповедача гледа кроз кључаоницу свог оца, своју мајку, себе, своје порекло. Својеврсном калеидоскопском техником аутор нас уводи у игру, да би се на почетку следеће приче перспектива опет нагло променила.

Жеља да не пропустим догађај у који су биле умешане мање-више све мени познате личности из улице, као и моја потајна намера да размрсим клупко свих тих догађаја у које се у последње време био уплео мој живот, натерали су ме да се храбро придружим гомили оних који су јурили задихано и који су ме повукли за собом (Киш 17). Тако почиње прича Погром, приповедана у првом лицу, из перспективе малог Андреаса Сама. Иако се приповеда у прошлом времену, те се стиче утисак да време приповедања и време о коме се приповеда раздваја дужи период, ипак добијамо перспективу малог Андреаса - гомилу у којој се налази пореди са стоногом, боји се да га не прегазе, јасно му је да некуда журе и да негде беже, али не зна куда и од кога, посматра понашање, тискање, готово панику људи у магацину, осећа опасност, али није спреман да дефинише ситуацију у којој се нашао. Кроз оно што се приказује и начин на који се приказује добијамо перспективу малог Андреаса, док глас одраслог Андреаса допире до нас путем приповедања у перфекту, те захваљујући томе не добијамо утисак симултаности времена у коме се радња одвија и времена приповедања. Тако још једном читамо причу у којој се преплићу тачке гледишта јунака-приповедача, овога пута уз помоћ другачије технике. Појављују се и чулни утисци, посебно мириси, који су изузетно битни и за јунака-приповедача обележавају битне догађаје или по било чему важне утиске: Кроз завесу смрдљивих испарења и дахтања да мене је допирао, и поред снежног филтра, мирис јефтиних парфема, накисли мирис зноја који се ширио из зелених униформи финанца и плавих мундира ватрогасаца (...) Ваздух је мирисао на петролеј и сапун, а из разјапљених уста магацина куљали су слојеви најразличитијих мириса, киао претходница наранџи и лимунова, миришљавих сапуна и зачина, праћени визуелним и аудитивним сензацијама: Затим су почеле да надиру, уз јефтине звуке лима, неке четвртасте конзерве које су севале у мраку својим безопасним месинганим сјајем, као какви ножеви из есцајга, свежњеви свећа завијених у плави пакпапир звецкали су као сасушене кости, јабуке су падале с тупим звуком, да би биле одмах затим смрскане под ногама, као сажвакане (Киш 17, 18). У овој причи описани су први догађаји који за јунака-приповедача представљају битне утиске из детињства, што може бити још један од аргумената за приповедање у првом лицу и (делимично) из дечје перспективе. Да наслов приче није Погром, могуће је да не бисмо разумели узрок бежања, панике, провале у магацин и Андијеве зачуђености. Ова прича нас уводи у време о коме се приповеда, период Другог светског рата. Даље се боље упознајемо са Андијем и осталим ликовима – његовом мајком, сестром, друговима, учитељицом, широм породицом, породичним пријатељима и одсутним оцем.

Причу од које се црвени отвара призор из Андијевог сна – игра и разговор с другом. И док му његов друг Гал скреће пажњу да се непотребно прави важан и у задацима пише нешто чега се нико у разреду не би сетио, Андију се пишки и размишља како то да учини у природи, а да не поцрвени ако нека девојчица наиђе. Тако се у одсањаном безазленом дечjем разговору јавља тема стваралаштва и писања.

„Сам, ти увек нешто фантазираш. Какав је сад то осмех хлеба? Шта ти то значи?“

„Тако. Ваљда мирис хлеба. А о чему си ти писао?“ (Киш 20)

Када употребимо метафору, већ смо у домену књижевности, говорио је Киш. Анди то чини у својим писменим задацима, стало му је до стила и до тога да буде јединствен, свестан је свога талента, а све се то може читати као још један (ауто)поетички исказ.

Сан, мајчин глас, ливада, руже, мириси, битни су мотиви који се јављају и у Серенади за Ану. Њихово асоцијативно низање и важно место које заузимају и ову кратку причу приближавају лирици, а закључак нас опет упућује на важност веродостојности, док се исказ Цвеће и мирисе (Киш 25) може сматрати рефреном читаве збирке.

Отац, тачније његов привид, појављује се у причи Ливада, у јесен. Ливада остаје запуштена након одласка циркуса и читајући о киши, блату и снегу који мењају њен изглед, као и о свему што су акробате, атлете и кловнови оставили за собом, уочавамо један важан приповедни поступак који Киш користи, а који у романима Башта, пепео и Пешчаник посебно добија на значају – каталог. У овој причи набраја се све оно што Анди затиче на ливади и поједине биљке из очевог хербаријума. Употреба каталога доприноси оснаживању веродостојности и документарности, а то је за Породични циркус изузетно важно, зато што у делима која га чине аутобиографско има значајну улогу. Будући да три дела обједињује управо синтагма Породични циркус, ни сам мотив циркуса не треба занемарити. Андију се привиђа отац који долази на простор са ког је циркус управо отишао и стаје тамо где је био шатор с мајмунима. Едуард Сам је у овој причи само скициран, али врло вешто, почев од спољашњих обележја (хербаријум под мишком, штап и његов шиљак), до приказивања његовог раскошног карактера, презира према готском умаку, ироничног осмеха, свезналаштва, гордости. Има нечег кловновског у његовом понашању, његовој личности, која је снижена и узвишена, понизна и поносна у исто време: „О“, насмеја се човек – помисливши ваљда да сам неки велики лажов или шаљивчина – „збиља сам срео једног таквог човека. Носио је црни шешир са тврдим ободом, наочари са гвозденим оквиром, штап и све остало. Имао је смешан ход и носио је црни герок и панталоне са светлим штрафтама. Имао је висок оковратник од каучука. Било је то“, рече, „пре равно четири године у Букурешту. Тај је човек био, младићу, јапански министар тешке индустрије!“ (Киш 61) Тако човек који је долазио из далека описује човека који одговара Андијевом опису оца. Даље, у првом фрагменту приче Из баршунастог албума појављује се претпоставка о очевој смрти, будући да се није вратио из логора. Анди такву претпоставку приписује злоби стрине Ребеке: Све ми се чини да је тај злобни призвук потицао из жеље да ми се саопшти чињеница да мој отац не само што није умро као херој, с неком бесмртном реченицом на уснама, која ће се памтити и наводити као пример филозофског држања и мудре хладнокрвности пред лицем велике смрти, него напротив, да је пред својим џелатима... Ох, не сумњам (Киш 63, 64). Башта, пепео, а посебно Пешчаник разиграће оно што је у Раним јадима само назначено и донети лик Едуарда Сама осликаног свим бојама.

Пре приче Човек који је долазио из далека фигура оца се појављује и у причи Вереници, у којој се приповедачка перспектива мења, заузима је поново одрасли Андреас Сам, а приповедање се одвија у трећем лицу. Управо у овој причи јавља се често цитирана и коментарисана реченица, важна за разумевање ауторовог приповедачког поступка: Да останемо при трећем лицу. После толико година, Андреас можда и нисам ја (Киш 31), која нам показује да је због непоузданости успомена и сећања и сталних промена животних околности тако нестабилна позиција приповедача, управо било кога ко покушава да се сети неког прошлог времена и сведочи о њему. Због непоуздане прошлости тешко је себе потврдити у садашњости. Отуда и питање о сопственом идентитету – имамо ли га ако су нам сећања магловита, прошли догађаји готово нејасни, а порекло до краја нерасветљено.

У причи Вереници дата је једна од Андијевих последњих успомена на оца, а потом и његова прва дечачка љубав, први пољубац, због кога је спреман да побегне у свет уколико неко за то сазна.

Жеља за бекством јавља се и у причи Замак осветљен сунцем, јер Анди губи Наранџу, краву господина Молнара, човека код кога ради. У овој причи, као и у претходној, све чешће се указује на тежак социјални и материјални положај Андијеве породице, што сведочи о суровим ратним временима, посебно за једну јеврејску породицу у избеглиштву. Такође, ово је прича у којој се први пут више пажње поклања животињама, које чине још један важан тематски слој ове збирке. Анди тражи изгубљену краву заједно са Дингом, псом господина Беркија, и успут му говори о бекству, шумским вилама, књигама, уверен да га пас сасвим разуме. Андијев монолог бави се темама које чине свако детињство и које су честе и важне у литератури за децу, као што су књиге које деца читају, утисци које остављају на њих, снага дечје маште, љубав према животињама. У причи Крушке госпођа Молнар Андија пореди са псом, зато што њухом бира крушке које ће јести, што још једном потврђује важност мириса за Андија. О животињама говоре и приче Мачке и Коњи, али на један тежи и суровији начин. Показаће се у њима наличје љубави према животињама и потврдити чињеница да рат не чини зло само људима. „Нема правде на свету“, рече дечак у себи. „Ни међу људима, ни међу мачкама!“ (Киш 53) рећи ће Анди када осети да зрно неосетљивости и суровости клија у њему. Убивши слепе, тек рођене мачиће, остаће зајапурен и престрављен пред оним што је учинио. Прича Коњи има сличну фабулу, али може се рећи да се животиње убијају из сасвим супротних побуда. Након што се изгладнели и исцрпљени коњ сруши, војници одлучују да убију и кобилу, не желећи да се мучи без хране, коју је готово немогуће набавити у тешким ратним условима. Слике мртвих животиња могу се окарактерисати чак и као натуралистичке, посебно слика убијених мачића, док ће слика мртвих коња чије главе њише ветар изгледати мање сурово, али ће изазвати подједнако јак и мучан утисак.

Пас Динго остаје верни Андијев пратилац и када иде код лекара да купи сумпор у шипкама као лек против шуге. То је још један детаљ који описује тежак положај породице Сам, о коме се говори и у причама Док му бишту косу и Прича о печуркама. Да би се заштитио од непријатних догађаја, Анди бежи у свет маште и антиципира тренутке олакшања и радости. Тако у причи Ливада док је код лекара замишља како већ хода ливадом и тријумфално одлази кући носећи сумпор и два милиона плавих ратних новчаница. Овај поступак говори како о природи главног јунака, тако и о природи самог приповедања (приповедача), располућеног између садашњости и прошлости: Све ће то бити прошлост. А никад дотле нисам правио разлику између та два времена. Тада сам, тог дана код лекара, научио: када ти је мучно, треба да мислиш о ономе што долази после. То је као ливада у повратку (...) Враћао се обалом реке ка селу. Победник над временом, још увек немоћан пред цвећем и ливадом (Киш 44, 45).

Стваралаштво је велика тема читавог Кишовог опуса. Готово сваки његов текст може се читати као својеврсни аутопоетички исказ. Тако из односа Андијеве мајке према плетењу и жељи за аутентичношћу и оригиналношћу препознајемо ауторски однос према стваралаштву уопште, још једном обрађен мотив плетиље, а на сасвим посебан начин: Тајна мајчине вештине била је проста – она се никад није понављала. (...) ...али је на задату тему правила нову варијацију, само наизглед сличну узору, па је, мењајући рукопис и шару, стварала један сасвим нов стил, само наизглед сличан претходном, тек толико да се по њему препозна рука мајстора, његов лични печат, непоновљив. Оригиналност и велика дела нису плод само фантазије (иако је она свакако потребна) и тренутног надахнућа, већ мукотрпног рада, жеље за усавршавањем, промишљања, писања и брисања: А требало је само завирити у наличје мајчиног плетива, тамо где беше утиснут симетрични негатив њене рукотворине, па видети, по чворићима и везама, по ситном корењу плетива, колико је труда било потребно да се из тих распараних нити, из отпадака и кратких кончића направи лице плетива, где талог и творачке заврзламе не беху видљиве, него је све деловало чисто и лако, као прављено од једне једине нити, у једном једином замаху (Киш 67, 68). Документарност и приврженост теми и истини (што није захтев за постојањем аутобиографских елемената, иако се код Киша све ове компоненте спајају) су још неке одлике Кишове поетике, посебно изражене у триологији Породични циркус. У последњим фрагментима приче Из баршунастог албума Анди пред одлазак ужурбано пакује оно што му је у том тренутку, а испоставиће се и за будуће, најважније, а то су његове свеске и очеве фотографије и документа, једини материјални доказ да сам некад био и да је некад био мој отац (Киш 69). У једној реченици спајају се готово сви битни елементи Кишове поетике – индивидуалност, веродостојност, чињенице и фантазија, ерудиција, поетичка освешћеност: ...а мени се више свиђала гола-голцата истина (ствар коју сам, барем у књижевности, и до дана данашњег сачувао) (Киш 70, 71).

До 1983. Дечак и пас била је последња прича збирке. Жанровски, њен први део, Пас који говори је басна. У Андијевом писму господину Беркију објашњен је настанак басне Андијевом жељом да када порасте и постане песник напише о Дингу песму или басну у којој ће пас говорити. Још једном се потврђује важно место које животиње заузимају у овој збирци, а уз то овај фрагмент поред објашњења Динговог порекла садржи још један, врло важан, поглед на време о коме се приповеда, ратно стање, однос животиња и људи, емоције које и пси поседују. О важности овог фрагмента не говори само промена приповедачке перспективе, већ и поетички исказ који се управо из те перспективе саопштава: Не, мој живот није роман. Он је сав од малих прича, од многих малих догодовштина, веселих и тужних, но у тим је причама увек присутан дечак, као што сам и ја присутан у његовим причама (Киш 79). Чини се да је ова реченица прави одговор на питање о жанровској одређености Раних јада, па чак и на питање о позицији приповедача. Ако Андреас Сам као формирани писац због обећања из детињства пише басну, присуство дечака у његовим причама (и обратно) можемо тумачити као нераскидиву повезаност малог и одраслог Андреаса и сталну смену и испреплетаност њихових перспектива. Уколико укључимо и присуство ироније (која је на нивоу збирке честа, али суптилна), наведени исказ можемо читати као изједначавање перспективе писца и пса. Будући да аутор једну од најважнијих реченица посредно приписује псу, не води ли управо он тај пасји живот?

Еолска харфа затвара збирку. Писац ју је 1983. придружио осталим причама, желећи да Рани јади добију свој лирски епилог, како сам аутор наводи у напомени на крају. Поново, не без ироније, напомиње да Еолска харфа долази на крају баладе. Не бежећи од топлине и извесне меланхолије и сете, али свакако бежећи од претеране сентименталности и патетике, Киш иронично употребљава тај клишетирани израз.

Да би еолска харфа испунила своју сврху, те била и лепа и корисна, способна да преноси звук времена, потребно је да јелово стабло престане да буде дрво и након десет година постане електрична бандера, са преврнутим кинеским шољама на врху, повезана жицама са другим бандерама. И опис еолске харфе можемо читати као поетички исказ и метафору за стваралаштво – потребне су године, труд, патња, пуцање, жега, снег и киша да би се дотакло савршенство, да би харфа преносила звук времена.

Већ навикнути на честе измене перспектива приповедача, уочавамо да се у овој причи осећа највећа удаљеност између времена приповедања и времена о коме се приповеда. Догађаји из детињства смештени су у прошлост, а приповедање се одвија у првом лицу, несумњиво с тачке гледишта одраслог Андреаса. На завршетку приче као да се време приповедања и приповедано време приближавају онда када је потребно дати упутства за коришћење еолске харфе, а с тачке гледишта дечака: Сад се само треба осврнути да се уверите да нема никог на Царском друму, никог у житу, никог у јарку, никог на хоризонту. Уколико наилазе кола натоварена сеном, луцерком или житом, хитро се сакрити у одводни канал испод друма и сачекати да кола прођу (Киш 85, 86). У последњем пасусу, иако и даље чујемо приповедачки глас одраслог Андреаса, о дечаку се говори у трећем лицу, не толико због питања идентитетa (Андреас можда и нисам ја), колико због објективности харфе и њеног пророчког гласа, чиме се заокружује судбина јунака-приповедача-аутора и збирка приповедака Рани јади чини целовитом.

Као што каже Динго, пас који говори, живот није роман, већ је сав од малих прича. Рани јади су слика једног детињства, веселих и тужних малих догодовштина, прича које су блиске поезији, а чврсто повезане да подсећају на роман: Слика јесени као доба кад почињу непогоде, времена падања кестенова из ушушканости на земљу, евоцира расположење изгубљеног раја детињства, када главни јунак „испада“ у нимало пријатељски свет. Следећа прича повезана је се првим мотивом кестена: овај пут се ради о потрази за Улицом дивљих кестенова као местом изгубљених успомена. Овакве „копче“ јављају се у Раним јадима прилично често – негирајући произвољност читања, диктирајући редослед за који се определио писац, примећује Ала Татаренко у свом тексту објављеном у зборнику Споменица Данила Киша (289), даље наводећи да завршетак приче Вереници одговара тематици приче Замак осветљен сунцем, да се приче Док му бишту косу и Прича о печуркама суштински надовезују једна на другу (тражење вашке и печурака), да се Анди пореди са псом непосредно пре него што ће се појавити заједно с Дингом.

Један од мотива који се појављује готово у свакој причи, обележавајући различите аспекте живота јесте мотив руже. Као што је већ речено, цвеће и мириси могу се узети као рефрен збирке, а ружа се најчешће јавља – буди сећање и успомене, као руже осликане на цицу у причи Погром, или наранџе које личе на руже у Док му бишту косу. Симболизују љубав, као у Серенади за Ану и смрт у првој причи збирке. Висок степен симболизације срећемо у причи Улица дивљих кестенова – руже ничу на Андијевом узглављу, као симбол заувек прошлог детињства, свега што је нестало и успомена које Сам покушава да сачува. У џемпере које плете, Андијева мајка уноси мотив руже, која је симбол њеног мајсторства, једноставности и лепоте израза, труда и муке који се оцртавају на наличју, чинећи безброј чворића.

Руже на џемперима представљају тајну стваралаштва  и (окретањем на наличје), потребу да се тајна открије, што је у складу са поетиком Данила Киша и питањима која га опседају. Као што је већ речено, готово сваки његов текст може се читати као метатекст, а уз то и као прилог за аутобиографију, јер живот и литература су главне теме Кишовог стваралаштва. У жељи да открије истину о себи и свом пореклу, он открива многе књижевне истине и поступке, а они се показују као најсложенији управо када их оголи. Показују се као једноставни и компликовани у исти мах. Кишов опус обимом није велики, одликује га фрагментарност, али сваки фрагмент његовог дела открива тежњу ка формалном савршенству, одстрањивању свега сувишног, патетичног, претераног. Истовремено, захтевајући склад фикционалног, документарног и аутобиографског остварује садржајно и суштински вредно дело. Писац има таленат, надахнуће, али и обавезу и одговорност. Погледамо ли сваки текст с наличја, уочићемо бескрајан низ чворића, испрекиданог, испуцалог и поново спојеног конца. Увек вреди покушати разумети и одгонетнути те чвориће, они ће нам помоћи да уживамо у споју суштинске и формалне лепоте, јединству сложености и једноставности.