Sandra Dančetović

  Ako kaniš pobediti, moraš znati izgubiti Evrovizija 2021: Zaslužena pobeda Italije Ove godine pobedio je rock'n'roll, pobedila je pesma „Zitti e Buoni“ italijanskog benda Måneskin, dan ranije nagrađena i za najbolji tekst na Eurosongu 2021. Italija je od publike širom Evrope, pa i od ovdašnje, osvojila maksimalan broj poena, te je opravdala status favorita. Međutim, put do vrha nije bio nimalo lak. Glasanje je bilo istovremeno i neverovatno i razočaravajuće i uzbudljivo Ovu Evroviziju su svi jedva čekali – da gledaju, da popljuju, da prate s visokomoralnog umetničkog trona pravih vrednosti ili se opuste i uživaju, kako propozicije i nalažu. Evropu je ovih dana uhvatila, kako bi Loreen rekla, „euphooooriaaa“, a u kombinaciji sa ovdašnjim uraganom ostavila je teške posledice naročito na sredovečna bela heteroseksualna muška srca, posebno osetljiva na filere i botoks, veštačke grudi i kosu, visoke štikle i još više samopouzdanje. Članicama benda Hurricane zameraju to što s...

  Ljubav, politika, kič i lake note Evrovizija, moja dežela   Maj je poseban mesec. Donosi nam prve istinski tople dane, iznenadne pljuskove s tendencijom prerastanja u potop, prirodu u punom cvatu i promene meteoroloških raspoloženja svojstvene PMS-u. Maj donosi i Evroviziju, danas poznatiju kao Eurosong, paradu lakih nota i kiča koju volimo da mrzimo i obožavamo da gledamo. Kod mene pak povodom Evrovizije nema nikakve ironije, još od pobede grupe Riva, a naročito od nastupa legendarne Tajči, moje prve heroine iz detinjstva. Evrovizija se prati ozbiljno i posvećeno, a dok je još bilo detinjeg entuzijazma, bilo je i internog glasanja. Tek kad sam prihvatila gorku istinu da moji favoriti nikad ne pobeđuju, ostavila sam se računice. Nikad nisam navijala za određenu zemlju, naročito ne za svoju, ako mi se pesma i izvođač ne dopadaju. Kod Tajči i Bebi Dol su se geografija i muzika poklopile, a već '92. moje srce kucalo je u ritmu „Ze rak sport“, izraelske predstavnice Da...

  Medijski javni servis (evropske Srbije) napokon je dobio priliku da prikaže domaću seriju rekordne gledanosti, onu koja takvu gledanost apsolutno zaslužuje i koju treba da pogleda svako – ne samo u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji, već svako ko bude imao priliku, bez obzira na to odakle dolazi. Serija „Porodica“ scenariste i reditelja Bojana Vuletića prikazivala se od ponedeljka 29. marta do petka 2. aprila, a prati događaje od pre tačno 20 godina, odnosno hapšenje Slobodana Miloševića i sve što se desilo neposredno pre i što je usledilo neposredno posle. Baš kao i svaka politička tema, s dramskom obradom ili ne, izazvala je brojne komentare, društvene mreže su se usijale, apsolutno svako je imao nešto da kaže i primeti. Ono što je mene nateralo da pogledam „Porodicu“ jeste inventar studija TV Happy. Kad kažem inventar, mislim na goste i voditelje koji tamo spavaju i ne smenjuju se. Tako je jutarnji program „srećne televizije“ od konstantne satanizacije i diskreditacije Danijele Šta...

  Poruka jednog srpskog letka (koji nikako nije flyer) Poznato je da svako ko se srpskim jezikom iole profesionalno bavi mora biti spreman na odbranu od tuđica i mrske latinice. Ko nije bar jednom zavapio nad ćirilicom, tim  najsavršenijim  (nepravilno, ali je bar na srpskom) pismom ikad stvorenim, kao da nije živeo. Ko se nije zabrinuo nad sudbinom jezika jednog malog slobodarskog naroda koji nikada nikog nije napadao, već se samo branio, kao da nikad u Klubu književnika sedeo nije. Lament, to jest plač, takoreći je  must . Kada su davnih devedesetih čuveni Boško i Stanko sa Pinka u još čuvenijoj emisiji „City“ govorili da je nešto  must , a Snežana Dakić pitala sagovornike kako brinu o svom  wellnessu , svi smo se zgražavali. Pa, zar nemamo mi u ovom prelepom jeziku svoje rođene reči kojima možemo da se služimo?! Zapitala se to najpre Mirjana Bobić Mojsilović, odmah nakon demokratskih promena, kada je u kratkom roku uspela da pokaže svoje umeće putem više...

 Virtuelni koncert Josipe Lisac: Tisuću razloga za sreću Prošle godine napisala sam tekst pod naslovom „Josipa Lisacu Sava centru – kako to normalno zvuči“ . Dvanaest meseci kasnije, atmosfera je bitno drugačija. Bilo ko u Sava centru – to tako nenormalno zvuči. Koncerata nema, svedeni su na nivo incidenta... Sve se preselilo „na mrežu“. I dok neki još oklevaju da nastupe online, Josipa predvodi i u tom domenu. U nedelju 14. februara, na svoj 71. rođendan, održala je svoj prvi virtuelni koncert. Priredivši besprekoran audiovizuelni događaj, dokazala je da za nju nema prepreka kada je o muzici reč – ni tehničkih, logističkih, žanrovskih... Šta god budućnost da donese, Josipa će znalački s tim izaći na kraj. Potvrdila nam je to sinoć svojom pesmom, ali i govorom, neretko se osvrćući na situaciju u kojoj smo i ono što sledi nakon nje. Nije, međutim, tokom tih veličanstvenih sat i po svirke, bilo mesta za lamentiranje nad zlom sudbom. Naprotiv, slavilo se – život, ljubav, muzika;...

  Dragi Bože, daj da ti dokažem da me slava neće pokvariti „Dragi Bože, daj da ti dokažem da me bogatstvo neće pokvariti“, jedna je od legendarnih replika Del Boyja iz „Mućki“ koja savršeno opisuje želje većine korisnika Instagrama, samo što je, umesto bogatstva, slava ta za kojom se žudi. Bogatstvo se podrazumeva – dolazi kao posledica ili pak uzrok internet popularnosti. Fenomenom takve popularnosti, influenserima i influenser marketingom bavio se u novom HBO dokumentarcu „Fake Famous“ novinar Nick Bilton. Želeo je da napravi socijalni eksperiment koji bi podrazumevao to da od sasvim anonimnih ljudi napravi Instagram zvezde. Najpre je organizovana prava pravcata audicija, da bi se od hiljada prijavljenih na kraju izdvojilo troje. Dominique Druckman, Chris Bailey i Wylie Heiner izabrani su za buduće influensere. Kako se sve dešava u Los Anđelesu, gradu koji je centar industrije zabave, jasno je da su jake i ambicije i apetiti. Svako od njih troje pokušava da uspe i da se izdvoji...

  Slučaj Aleksić: Udruženo protiv silovatelja   Elitizam, tradicionalizam, nacionalizam, fašizam – jedno drugo hrane i podupiru, savršeno sklapajući slagalicu strave, odnosno naše realnosti. Klupko se odmotava još uvek i polako se otkriva čitav predatorsko-nepotističko-klanovski komplot, ogrezao u korupciji i sujeti   Nakon što je u subotu Miroslav Aleksić, poznatiji kao Mika, priveden zbog optužbi da je silovao i seksualno uznemiravao devojke koje su pohađale njegovu školu glume, klupko je počelo da se odmotava. Tri dana se bavimo gotovo samo tom temom i konačno se može reći da se, kao društvo, zaista bavimo nečim važnim. Danima s pravom slušamo o razmerama zločina jednog monstruma koji je odnegovao generacije unesrećene i traumatizovane dece.No, do pre tri dana škola Mike Aleksića bila je merna jedinica za kulturu i učenost. Članstvo u njegovoj grupi bila je ulaznica za svet u kojem se otvaraju vrata i pružaju prilike. Niko do 16. januara ove godine njegove meto...