Sandra Dančetović

Novi album Taylor Swift pojavio se nepunih godinu dana nakon njenog poslednjeg studijskog izdanja „Lover“, zanimljivog i sladunjavog pop iskustva. Bio je to poslednji u nizu od tri „čisto“ pop albuma, kojima je htela da se odmakne od svog country nasleđa. Album „folklore“ vraća „staru Taylor“ na scenu. Ipak, samo donekle. Poređenja radi, nove pesme najviše podsećaju na „All Too Well“ ili „Sad, Beautiful, Tragic“ sa albuma „Red“ iz 2012, te „Safe and Sound“ (soundtrack za „The Hunger Games“), ali na kraju „folklore“ ostaje priča za sebe. Estetski, muzički, poetski, i doslovno. Jasno je da svaki album, koliko god bio nekonceptualan, priča svoju priču, no Taylor je poznata po tome da je sve što kaže ili uradi duboko promišljeno, osmišljeno i  u vezi s nečim što je već radila. Motivi njenih pesama putuju iz albuma u album, isprepletani, što važi i za mnoge spotove, pa je metatekstualnost nešto na šta su njeni fanovi već navikli. Zajedno sa novinarima na zadatku, poput najpažl...

„La Casa de Papel“ ima svojih mana i svesna ih je. Uspešno manipuliše opštim mestima, ljubavnim pričama koje podsećaju na one iz telenovela, zapletima svojstvenim krimićima i trilerima, a naročito našim očekivanjima. „Gledaš li ti filmove“, pita jedan od otmičara taoca. „Ne, gospodine, ja gledam samo serije“, prestravljeno odgovara ovaj, nespretni štreber s kojim se instant identifikujemo i kojem se istovremeno smejemo Poznato je da svaka španska serija od gledalaca stvara ili zagrižene fanove ili ljute protivnike. Indiferentnih nema, osim onih koji žive pod kamenom i ne znaju da se lome koplja oko španskog delikatesa. TV serija „La Casa de Papel“ postoji već tri godine, ali čini se da je planetarnu popularnost stekla za vreme korona karantina. Činjenica da ju je nakon prve dve sezone otkupio Netflix svakako je tome doprinela, pa je lansiranje poslednje sezone okupilo ne samo dugogodišnje ljubitelje, već i novu publiku koja je nadoknadila propušteno. Serija je zaraz...

U programu u kojem je Kiš sveden na minimum, a Pekića nema, sasvim je u redu „izbaciti Desanku“. Sudite mi, ne tražim pomilovanje! No, sve i da naprave program po mom ukusu, najvažnije je kako se gradivu pristupa. Ako se makar jedno delo obradi tako da đake zaintrigira, angažuje, pokrene, oni će sami poželeti da čitaju i istražuju dalje. Ako im se pokaže kako da pristupe poeziji i protumače samo jednu pesmu kako treba, umesto da čitaju na hiljade pesama površno, razumeće i glupu vest iz novina. Naučiće kako da pronađu vesti i teme koje ih se zaista tiču, a ne da okupiraju mozak i statuse svakom medijskom kvazisenzacijom Bauk ukinute lektire kruži internetom. Nakon što se pojavila „vest“ da je  „Desanka Maksimović izbačena“  iz plana i programa za srednju školu, vaskolika javnost uporno lamentira nad sudbinom obavezne lektire. Photo:  Pinterest Najglasniji su, naravno, oni koje je mrzelo da pročitaju i najobičniju vest i koji su, verovatno, poslednji put čitali...

Starost kao bolest Photo:  theguardian.com Legendarna britanska glumica Judi Dench pojavila se na naslovnoj strani najnovijeg broja modnog časopisa Vogue kao najstarije lice sa naslovnice. Vest o tome da je 85-godišnja zvezda zaštitno lice Voguea izazvala je opšte oduševljenje širom sveta, koji ionako vapi za lepim vestima, makar ga se i ne ticale neposredno. Imajući u vidu da industrija zabave počinje da odbacuje svoje miljenice čim pređu pedesetu, Judi Dench na naslovnici Voguea ipak predstavlja izvesnu promenu kursa. Kao kada gledamo Helen Mirren na crvenom tepihu i divimo se njenom stavu, lepoti, harizmi uprkos godinama. Uprkos – to je ključna reč. Tih strašnih godina bojimo se toliko da na sve načine pokušavamo da ih prenebregnemo zaobilazeći one koji su ostarili. Bežeći od njih, bežimo od sopstvene budućnosti. Ne želimo da ih gledamo jer nam pokazuju šta nas čeka. Kada neko nosi svoje godine (i sve ostalo što mu se spočitava kao mana) na način na koji ne očekujemo, os...

Ova soba je moj karantin Već smo  pisali  o tome da se za vreme pandemije od ljudi zahteva gotovo nemoguće - treba ostati miran, ali savestan i odgovoran. U svetu u kojem se mediji hrane panikom, a paničari medijima, nije lako ostati pribran i opušten, naročito zato što ni pre pandemije nismo bili pribrani, niti opušteni, a ni smireni. Uvek ima razloga za paniku i nezadovoljstvo, stalno nam nešto fali i uvek nedostaje vremena da ispunimo sve obaveze, ali i sopstvene želje. Zato životu, naročito u vanrednim okolnostima, treba prići sa neke druge strane. Ne mora ona nužno biti vedrija, ne morate se baš u ovom trenutku okrenuti lajf koučevima i njihovim lekcijama, ali neke novine svi možemo da uvedemo, i to baš one za koje nikako nismo mogli naći vremena. Bilo da radite (k)od kuće, idete na posao, ili ga nemate, poželjno je da socijalne kontakte svedete na minimum. Sve izlaske do grada, u restoran, kafić, tržni centar, pozorište, bioskop treba redukovati i posvetiti se ...

Tek što smo objavili spisak omiljenih serija 2019. godine, a lista za 2020. je već krenula da se popunjava, potpuno spontano i neočekivano. Netflixova serija „Messiah“ pojavila se 1. januara i odmah je postala predmetom raspredanja i kontroverzi. Krenulo je najpre najnižim ocenama na IMDb-u koje su dolazile uglavnom od onih kojima je serija povredila religiozna osećanja uprkos tome što je nisu ni gledali. Potom je usledio talas desetki i hvalospeva, dok su u najmanjem broju one (o)srednje ocene. „Messiah“ je, gle čuda, podelio čovečanstvo, strane su zauzete čvrsto, mišljenja se zastupaju nepokolebljivo. Nema „ljubi bližnjeg svog“, ništa pruži ruku, pomozi drugu u nevolji, „neka ljube se Istok i Zapad“. Počela sam da gledam seriju, potpuno nesvesna svega što je prati, na julijanski Božić, prigodno. Naravno, ne zbog tematike, već zbog toga što na najradosniji hrišćanski praznik valja sve započeti, pa i gledanje nove serije. Crkva ne propagira sujeverje, ali recite vi to verni...

Živi svaki decembar kao da je januar Nova godina uvek stiže u najgorem mogućem trenutku – kad niko nema para. Baš tada treba obradovati najmilije, samo tad je onaj kaput na sniženju, a treba se i počastiti čašom kuvanog vina od 500 dinara i tako podstaći novogodišnju atmosferu... Tada treba i okititi jelku, ali ne samo nju. Kakvo je to domaćinstvo koje nema bar četvrtinu asortimana prosečne kineske radnje? I u tome nema ništa loše. Ukrašeni su gradovi, red je da ukrasimo i kuće, a i učestvujemo u ekonomskoj razmeni. Nova godina dolazi baš onda kada je priroda u totalnom rasulu – sve je odumrlo, osim onih par komaraca koji se skrivaju negde još od septembra; ništa ne raste, ne budi se i ne cveta, medvedi su u hibernaciji koja među čovečanstvom nije društveno prihvatljiva. Mrak pada u četiri posle podne, a dan i dok traje više podseća na sumrak. Da bi se kod ljudi održalo stanje budnosti, mora se podstaći euforija. Jedino kad se, kao proteklih nekoliko dana, dnevna temperatura...