Sandra Dančetović

Starost kao bolest Photo:  theguardian.com Legendarna britanska glumica Judi Dench pojavila se na naslovnoj strani najnovijeg broja modnog časopisa Vogue kao najstarije lice sa naslovnice. Vest o tome da je 85-godišnja zvezda zaštitno lice Voguea izazvala je opšte oduševljenje širom sveta, koji ionako vapi za lepim vestima, makar ga se i ne ticale neposredno. Imajući u vidu da industrija zabave počinje da odbacuje svoje miljenice čim pređu pedesetu, Judi Dench na naslovnici Voguea ipak predstavlja izvesnu promenu kursa. Kao kada gledamo Helen Mirren na crvenom tepihu i divimo se njenom stavu, lepoti, harizmi uprkos godinama. Uprkos – to je ključna reč. Tih strašnih godina bojimo se toliko da na sve načine pokušavamo da ih prenebregnemo zaobilazeći one koji su ostarili. Bežeći od njih, bežimo od sopstvene budućnosti. Ne želimo da ih gledamo jer nam pokazuju šta nas čeka. Kada neko nosi svoje godine (i sve ostalo što mu se spočitava kao mana) na način na koji ne očekujemo, os...

Ova soba je moj karantin Već smo  pisali  o tome da se za vreme pandemije od ljudi zahteva gotovo nemoguće - treba ostati miran, ali savestan i odgovoran. U svetu u kojem se mediji hrane panikom, a paničari medijima, nije lako ostati pribran i opušten, naročito zato što ni pre pandemije nismo bili pribrani, niti opušteni, a ni smireni. Uvek ima razloga za paniku i nezadovoljstvo, stalno nam nešto fali i uvek nedostaje vremena da ispunimo sve obaveze, ali i sopstvene želje. Zato životu, naročito u vanrednim okolnostima, treba prići sa neke druge strane. Ne mora ona nužno biti vedrija, ne morate se baš u ovom trenutku okrenuti lajf koučevima i njihovim lekcijama, ali neke novine svi možemo da uvedemo, i to baš one za koje nikako nismo mogli naći vremena. Bilo da radite (k)od kuće, idete na posao, ili ga nemate, poželjno je da socijalne kontakte svedete na minimum. Sve izlaske do grada, u restoran, kafić, tržni centar, pozorište, bioskop treba redukovati i posvetiti se ...

Tek što smo objavili spisak omiljenih serija 2019. godine, a lista za 2020. je već krenula da se popunjava, potpuno spontano i neočekivano. Netflixova serija „Messiah“ pojavila se 1. januara i odmah je postala predmetom raspredanja i kontroverzi. Krenulo je najpre najnižim ocenama na IMDb-u koje su dolazile uglavnom od onih kojima je serija povredila religiozna osećanja uprkos tome što je nisu ni gledali. Potom je usledio talas desetki i hvalospeva, dok su u najmanjem broju one (o)srednje ocene. „Messiah“ je, gle čuda, podelio čovečanstvo, strane su zauzete čvrsto, mišljenja se zastupaju nepokolebljivo. Nema „ljubi bližnjeg svog“, ništa pruži ruku, pomozi drugu u nevolji, „neka ljube se Istok i Zapad“. Počela sam da gledam seriju, potpuno nesvesna svega što je prati, na julijanski Božić, prigodno. Naravno, ne zbog tematike, već zbog toga što na najradosniji hrišćanski praznik valja sve započeti, pa i gledanje nove serije. Crkva ne propagira sujeverje, ali recite vi to verni...

Živi svaki decembar kao da je januar Nova godina uvek stiže u najgorem mogućem trenutku – kad niko nema para. Baš tada treba obradovati najmilije, samo tad je onaj kaput na sniženju, a treba se i počastiti čašom kuvanog vina od 500 dinara i tako podstaći novogodišnju atmosferu... Tada treba i okititi jelku, ali ne samo nju. Kakvo je to domaćinstvo koje nema bar četvrtinu asortimana prosečne kineske radnje? I u tome nema ništa loše. Ukrašeni su gradovi, red je da ukrasimo i kuće, a i učestvujemo u ekonomskoj razmeni. Nova godina dolazi baš onda kada je priroda u totalnom rasulu – sve je odumrlo, osim onih par komaraca koji se skrivaju negde još od septembra; ništa ne raste, ne budi se i ne cveta, medvedi su u hibernaciji koja među čovečanstvom nije društveno prihvatljiva. Mrak pada u četiri posle podne, a dan i dok traje više podseća na sumrak. Da bi se kod ljudi održalo stanje budnosti, mora se podstaći euforija. Jedino kad se, kao proteklih nekoliko dana, dnevna temperatura...

Dolazi zima, a sa njom i ledeni dani, grejna sezona, radovi na mreži, dogrevanje i trošenje energenata nemilice. Kako se svi polako ekološki osvešćujemo, a i preziremo visoke račune, rešila sam i ja da poradim na preventivi i stari drveni prozor zamenim onim od PVC-a. Iako su drveni ekološki prihvatljiviji, ovi od PVC-a su energetski efikasniji. Rešim da promenim i ulazna vrata, kroz ona prethodna je dopiralo zavijanje vetra kao u horor filmovima. Zvučnoj izolaciji radovala sam se još i više. Urlanje tinejdžera svešće se na minimum, neće se čuti svaki motor, motorno vozilo, bušilica za asfalt. Neću više biti prisiljena da čujem „filozofske“ razgovore ljudi koji prolaze ispod mog prozora. Za sve ove godine niko ništa pametno nije rekao. Jedan prozor, jedna vrata. How hard can it be?! I koliko to dugo može da traje? Iskustva drugih kažu da uglavnom traje jedan dan, odnosno nekoliko sati. Dobro, nek traje i dva dana, kažem sebi, nije strašno. Nakon što sam u avgustu pogledala p...

Ashcroft je postao i junak i žrva svoje pesme, a ona je postala njegova programska u pravom smislu te reči – opisuje njegov rad, čitav njegov opus, ironična je, podsmeva mu se; proslavila ga je i bacila u blato. Ali, Richard nije ostao da se valja u njemu. Napisao je mnoge fantastične pesme od tad. Pristao je da bude sve što hoće menadžeri r'n'r veterana. Zajebavao se i s njima. Rekao je svojevremeno da je „Bitter Sweet Symphony“ najbolja pesma koju su u poslednjih 20 godina napisali Jagger i Richards. Sada je ponosno izjavio da se „jebeno remek-delo vratilo kući“. I jeste Proslava nečega što ni pod tačkom razno ne bi trebalo da nas interesuje (jer imamo mi i većih problema) otpočela je u nedelju 26. maja posle podne. Tada je spontano okupljena građanka (ja) shvatila da je to što su Richard Ashcroft i grupa The Verve dobili autorska prava na sopstvenu pesmu posle 22 godine zaista važno i da je se tiče. Tiče me se pre svega lično, jer The Verve volim otkad sam čula „Bi...

Photo: Milan Jovanović Dokumentarni film „Zaboravljeni“ izraelske rediteljke Nitze Gonen prikazan je na drugom programu RTS-a u nedelju, 27. januara, na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Osim da je nastao u produkciji Udruženja iseljenika iz bivše Jugoslavije u Izraelu, o samom filmu može se naći jako malo informacija. Sve ukazuje na to da je završen 2018, pa ostaje nada da ga tek ove godine čeka svetska distribucija i „festivalski život“. Do sada je prikazan u Izraelu i na festivalu u Majamiju, a kada je o balkanskim zemljama reč, u nedelju je emitovan na televizijskim javnim servisima u Srbiji i Crnoj Gori, te u Novinarskom domu u Zagrebu prilikom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta. Najvažnije je da film pogledamo upravo mi, stanovnici zemalja bivše Jugoslavije, čija se antifašistička ratna i posleratna istorija polako briše revizionističkom gumicom i rehabilitacijom zločinaca. Istorija Jevreja na ovim prostorima pak u mnogim slučajevima, na ...