Photo: Milan Jovanović
Osim da je nastao u produkciji Udruženja iseljenika iz bivše Jugoslavije u Izraelu, o samom filmu može se naći jako malo informacija. Sve ukazuje na to da je završen 2018, pa ostaje nada da ga tek ove godine čeka svetska distribucija i „festivalski život“. Do sada je prikazan u Izraelu i na festivalu u Majamiju, a kada je o balkanskim zemljama reč, u nedelju je emitovan na televizijskim javnim servisima u Srbiji i Crnoj Gori, te u Novinarskom domu u Zagrebu prilikom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta.
Najvažnije je da film pogledamo upravo mi, stanovnici zemalja bivše Jugoslavije, čija se antifašistička ratna i posleratna istorija polako briše revizionističkom gumicom i rehabilitacijom zločinaca. Istorija Jevreja na ovim prostorima pak u mnogim slučajevima, na najvećim stratištima, nije ni zapisana.
U potragu za odgovorima o sudbini ove brojne zajednice kreću autori filma, u nameri da kroz prizmu ličnih stradanja i patnji ispričaju priču o nestanku čitave kulture i jezika (ladino, gotovo sasvim iščezao).
Pratimo tako Stellu koja u potrazi za podacima o svom pradedi Ahmedu Sadiku Šarlopu pokušava da sazna nešto više o istoriji balkanskih Jevreja. Njen pradeda je proglašen za Pravednika među narodima, budući da je početkom Drugog svetskog rata pomogao prijatelju Isidoru Papu kako ne bi dospeo u ruke nacista. Sadik Šarlop bio je musliman koji se iz Soluna doselio u Sarajevo. Nakon što su komšije prijavile okupacionim vlastima da je pomogao jevrejskoj porodici, Šarlopu se gubi svaki trag. Njegova praunuka Stella pokušava da sazna gde je i kako skončao.
Najpre odlazi u rodno Sarajevo, koje je napustila početkom '90-ih. Velika jevrejska zajednica koja je tamo postojala uništena je do te mere da se nakon Drugog svetskog rata nije mogla obnoviti. Čak ni glavni rabin Elijezer Papo ne živi u Sarajevu, već ga samo povremeno posećuje. Stella tamo razgovara sa njim i jednim od malobrojnih sarajevskih Jevreja. U svakom sledećem gradu koji će posetiti razgovaraće sa stručnjacima, istoričarima i profesorima, kako bi se prezentovale istorijske ćinjenice i razumeo kontekst, ali i preživelim Jevrejima sa tog područja, generacije koja je u nestajanju i kojima je pružena možda poslednja prilika da ispričaju svoju priču.
Rabin Papo predlaže Stelli da svoje istraživanje počne od Srbije, Beograda, jer, prema njegovim rečima, od toga gde je istrebljenje Jevreja počelo važnije je samo pitanje gde se prvo završilo, a to je upravo Beograd, prvi „judenfraj“ grad u Evropi.
Ono što ćemo u Beogradu čuti od prof. Ristovića i prof. Ackovića (koji nam kao pripadnik romske zajednice predočava tragičnu priču svojih predaka vezanu za stratište u Jajincima) - o logoru Staro sajmište, kamionima dušegupkama koje su zatvorenike, idući samim centrom grada, dovozile do Jajinaca već mrtve - možda znamo, možda tek prvi put čujemo, ali ćemo istinsku bol osetiti kada čujemo ličnu priču preživelog.
Insistiranje na ličnom može nekome zaista i zasmetati, jer u sat i po ne može stati ni čitava pojedinačna ispovest, ali priča jednog čoveka kroz medij kao što je film snažnije progovara o stradanju čitavog naroda.
Tome izvesno doprinosi i lični utisak nemoći da razumem zaboravljanje, istaknuto u naslovu filma, a posledično i brisanje, ignorisanje jedne zajednice u delu Beograda koji je ista ta zajednica suštinski oblikovala i oživela. Osim spomenika Menora u plamenu i dve ulice, ništa ne ukazuje na nekadašnji bogat, dinamičan život Jevreja koji su na prostor bivše Jugoslavije, kako je to jedan od sagovornika u filmu rekao, „doneli znanje, poslove, medicinu, književnost...“. Da bi im na kraju bilo oduzeto sve, do dostojanstva i prava na život.
Koliko god znali istorijskih podataka, zapravo nemamo pojma o kulturi koja se tu, gde smo mi danas, ugasila. Ko je živeo tu gde mi živimo, u zgradama pored kojih svakodnevno prolazimo, koga su odatle odvodili na Staro sajmište, Banjicu, Jajince...
Tamo gde se život za Jevreje završio, Stellin put tek počinje. Iz Beograda odlazi u Pančevo, Novi Sad, severnu Sloveniju, potom Makedoniju, Kosovo, Hrvatsku, krenuvši od Zagreba, preko Đakova, Paga i Raba, do Petrove gore i učešća Jevreja u partizanskom pokretu, da bi put završila u Jasenovcu, saznavši da je upravo u tom logoru njen pradeda ubijen.
Jugoslovenska jevrejska zajednica uništena je, zbrisana i zaboravljena. Ostaje da živi samo kao izmeštena, u ideji potomaka koji, poput Stelle, stvaraju neki novi život uglavnom u Izraelu, a gotovo sigurno van prostora bivše Jugoslavije. Mesta života i stradanja njihovih predaka zapuštena su, zanemarena, jedva ili nikako obeležena.
Kako je, prema rečina rabina Papa, „svaki rat nastavak prethodnog“, neophodno je da film „Zaboravljeni“ pogledaju oni koji danas sede u školskim klupama, da ne bi bili svedoci nekog budućeg nastavka.
Comments
Post a Comment