Sandra Dančetović

Photo: Milan Jovanović Dokumentarni film „Zaboravljeni“ izraelske rediteljke Nitze Gonen prikazan je na drugom programu RTS-a u nedelju, 27. januara, na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Osim da je nastao u produkciji Udruženja iseljenika iz bivše Jugoslavije u Izraelu, o samom filmu može se naći jako malo informacija. Sve ukazuje na to da je završen 2018, pa ostaje nada da ga tek ove godine čeka svetska distribucija i „festivalski život“. Do sada je prikazan u Izraelu i na festivalu u Majamiju, a kada je o balkanskim zemljama reč, u nedelju je emitovan na televizijskim javnim servisima u Srbiji i Crnoj Gori, te u Novinarskom domu u Zagrebu prilikom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta. Najvažnije je da film pogledamo upravo mi, stanovnici zemalja bivše Jugoslavije, čija se antifašistička ratna i posleratna istorija polako briše revizionističkom gumicom i rehabilitacijom zločinaca. Istorija Jevreja na ovim prostorima pak u mnogim slučajevima, na ...

Možda je dramatično reći da su mi dolenavedeni filmovi upropastili život, ali da su trajno uticali na mene, svakako jesu, u onom smislu da mi se želudac zgrči kada pomislim na njih, na neku scenu ili repliku, kada ih ponovo vidim na televiziji ili ih neko pomene. Ako to ne znači upropastiti, onda ne znam šta znači. Sve te tužne, ostavljene, razvedene majke koje grcaju u besparici, silovane žene, zanemarena deca, nesreća, očaj, beda i jad, suvišan čovek socijalizma, opštenarodna sjebanost koja krasi našu kinematografiju i dan danas, bilo ostvarenje dobro ili loše. Svi filmovi koji su mi upropastili život su domaći, i to uglavnom iz (kasnih) osamdesetih. Nisu ni oni snimljeni '90-ih nešto lepršaviji, ali gledala sam ih kasnije i nisu ni približno ostavili traga kao prethodnici. Filmove iz osamdesetih gledala sam devedesetih, u prvom i drugom razredu osnovne škole. Kao da s devedesetima već nisu postojali svi preduslovi za nesrećno detinjstvo, morala sam povrh svega da ih začinim d...

Ko bi uopšte i mogao da izrežira i unapred osmisli koncert tokom kojeg se pojavljuje i devojka s pljoskom, i momak iz publike koji sa Sharleen razgovara o nekoj B strani singla kojeg se ni ona ne seća, sala u kojoj pola partera puši iako je 2018, muškarci koji stidljivo pevuše, pevačica koja nam priča kako je šesnaestogodišnja ćerka smara pitanjima kad će se vratiti kući u London („I say to her – fuck off!“)... Može samo kad je autentično i iskreno Nakon što je zbog bolesti Sharleen Spiteri otkazan nastup Texasa na letošnjem Arsenal festu, bend se odužio publici u Srbiji dodavši Beograd na listu gradova koje će posetiti u okviru aktuelne turneje. Iako promovišu album iz 2017. „Jump on Board“, pretežno sviraju stare, dobro poznate hitove. Uostalom, tako su se i promovisali njihovi nastupi, bar u ovom delu Evrope. I, zaista, od prvih taktova bilo je jasno da će biti tako. Nizali su se sve sami hitovi, od „I Don't Want a Lover“, kojim su se i proslavili, preko „Summer Son“, „Ha...

Beyonce, live 2018: Oda afroameričkoj kulturi i ženama Kada sam nakon koncerta u Areni napisala da je Beyonce održala dvosatni čas profesionalizma pred 20.000 ljudi, ni slutila nisam da će pet godina kasnije, gotovo na isti dan, ona to učiniti i pred čitavim svetom, i bukvalno i metaforički. Kao glavna zvezda večeri (da ne kažem hedlajner) najpopularnijeg muzičkog festivala, Coachelle - koja svima ide na živce zbog svoje hipsterske kvazihipi estetike i ogromne popularnosti među Instagram omladinom - Beyonce je održala čas i toj istoj omladini čiji najveći idoli uglavnom nemaju nikakvog talenta, i svojim kolegama od kojih su neki trenutno popularniji i aktuelniji od nje, i Coachelli kao takvoj, čiji ni najstariji posetioci ne pamte nastup kao onaj od subote, 14. aprila 2018. Beyonce je, međutim, i doslovno bila inspirisana koledžom, podučavanjem i fakultetskim životom u Americi, a ta inspiracija se mogla primetiti kako na kostimima tako i u izboru pesama, među kojima...

I bi Osmi mart. Žena iz čuvene ankete „Šta je 14. februara“ koja je kao iz topa dala odgovor „Osmi mart“ ni slutila nije koliko je u pravu. Postalo je to manje-više isto, oba praznika su kalendarski blizu, za oba valjda treba kupovti neke poklone, svuda su srca i ruže... Podvižnici i posvećenici iz sekte „Nije Valentinovo nego Sveti Trifun“ (Trifunovo?) godinama se ubijaju da dokažu da je 14. februar dan vina i pravoslavlja, nikakve ljubavi, zaljubljenosti i imperijaliste Valentina, kojeg Amerikanci hoće da nam poture preko Hrvata. Ti Trifunovci mnogo su glasniji od nas koji pokušavamo da objasnimo da Osmi mart nije ni za poklone ni (isključivo) za majke i razredne. Zato mi je svakog Osmog marta neprijatno da slušam i gledam kako se „slave žene“ i nude sniženja na kozmetiku i šminku dok se i dalje vrši i opravdava nasilje, dok se žene posmatraju kao kuvarice i sudopere ili kučke, uvek u opoziciji kurva-svetica, dok su plaćene manje od svojih kolega za isti posao, dok im se nameće...

Svesni da se ova serija ne bavi ljudima s margine, već baš srednjom klasom, onima kod kojih je naizgled sve u redu i sa smislom, pitamo se kako je autoru Dejvidu Muru pošlo za rukom da tako običan život oslika tamnim bojama i komične elemente sakrije tamo gde ih najmanje očekujemo. On je seriju posvetio svojoj generaciji, onima rođenim posle 1979, koje smatra najmanje srećnima Još jedan britanski  dramedy  dragulj, „Not Safe for Work“, stigao je 2015. sa Kanala 4 i donosi sve nijanse turobne svakodnevice života javnih službenika. Glavna junakinja Ketrin radi u odeljenju za integraciju imigranata i u trenutku kada se jedno poglavlje njenog života okončava razvodom, počinje novo, još gore – budući da je vlada odlučila da njenom odeljenju sreže budžet, iz Londona je šalju u Northempton, sumorno okruženje i stecište „otpadnika“ iz javnog sektora. Sve što u Northemptonu može poći po zlu, poći će, bez sumnje, a način na koji se žrtve  outsourcinga  nose s probl...

Da je BBC zaista javni servis zahvaljujući kojem imate pravo da vidite sve, dokazuje serija „Klika“ („Clique“), premijerno prikazana u martu ove godine u onlajn formatu kanala BBC 3. Prikazivala se isključivo na internetu zato što je i publika kojoj je namenjena isključivo tamo. Serija je snimljena i producirana besprekorno, tako da se skupa garderoba, savršen ten i šminka mogu lako uočiti i ako se gleda na telefonu ili tabletu. „Klika“ svakako nije program koji će prosečni BBC-jev gledalac nestrpljivo čekati u nedelju uveče. Znaju to i autori serije koji su je promišljeno plasirali tinejdžerima, i to ne malobrojnima koji žive neopterećeni finansijskim problemima, već onima koji bi želeli da žive kao junaci serije. Ima tu svega – i studentskih domova, kampusa, zadimljenih klubova i pabova, ali uvek ušminkanih i sređenih. Tamo niko nikad nije gladan, niti iko išta jede; uglavnom se piju šampanjac i tablete, droga je posvuda i, naravno, niko ništa ne uči, osim nesrećne Elizabet...