Kutak za ženski trenutak: Na kafi sa Oljom Bećković
Sve žurke su mi propale
Veličina slova:
"Svako ima pravo na utisak – moj
utisak je da je ovako, a možda i nije tako": Jasan i čvrst koncept
emisije, recept za dugovečnost
Đilas me naučio da se rukujem, do tada za tim nisam imala potrebu: Ispovest Olje B.
DA KRENEMO IPAK OD SAMOG POČETKA, IZ UTROBE: Pre nego što smo se rodile Ljudmila i ja, mama (Vera) i tata (Matija) živeli su u iznajmljenoj sobi u Vasinoj ulici. Gazdarica im je rekla da se pakuju napolje čim se rodi dete. Pritom, niko ni sanjao nije da neće da se rodi dete, već deca. Bili su tu i oni filozofi koji su govorili "kakva lepa trudnica", "kakva ravna kičma", "sigurno će biti sin". U to da će biti sin nije bilo nikakve sumnje.
KAD JE MAMI BIO TERMIN: Mamin termin bio je 25. maj, ali je ona htela da za Prvi maj ide kod nekih rođaka u Obrenovac.
JE L' JU JE TATA PUSTIO: Tata nije hteo ni da čuje za to. Dan pred praznike pričali su o tome dok su šetali Knez Mihailovom i zbog toga su se tu na ulici i posvađali. Mama je otišla u sobicu u Vasinoj, a tata svojim putem. Kada se vratio te noći, gazdarica mu je rekla da je krenuo porođaj i da je mama otišla. Stigao je u Višegradsku, rekao ime i prezime i žena na šalteru mu je saopštila da je dobio ćerku. Ali, to je u njegovoj glavi bila greška, jer je očekivao sina.
ŽELEO JE SINA, DOBIO JE KĆER: Okrenuo se i pošao napolje. Čim se okrenuo, žena je viknula: oprostite, gospodine, i njemu se odjednom sve uklopilo – jer, znao je i sam da je greška. Umesto da mu kaže da je sin, rekla mu je: "Ne ćerka. Dve ćerke." Bio je zapanjen.
LJUTIO SE NA BOGA, KAŽE NIJE FER: Iz govornice ispred bolnice pozvao je Miodraga Bulatovića, a ovaj mu je, kad je čuo da je Vera rodila dve ćerke, rekao: "Takve stvari nisu za zezanje."
IMA U TOME NEČEG HOMOEROTSKOG: To je, dakle, bila situacija. Imamo dvoje dece i na ulici smo. Sve je rešeno tako što je tata slučajno nabasao na kolegu iz Udruženja književnika, koje je imalo nekakve stanove na lageru – sticajem okolnosti, to je tada bio stan od 24 kvadrata u Ulici 27. marta. Uzeo je ključeve i s njima u ruci odmah otišao do porodilišta.
TO SU TA UŽASNA TITOVA VREMENA, KAD SU SE NA POKLON DOBIJALI MALI STANOVI I KADA JE UDRUŽENJE KNJIŽEVNIKA NAROČITO PATILO. NIJE NI ČUDO ŠTO SU SE OKRENULI MILOŠEVIĆU KAD JE TREBALO: "Imamo stan!", vikao je ispod prozora. "Koliko košta? Koliko košta?", dovikivala mu je mama. "Ne košta! Naš je, naš!"
Crnogorac bez sina i stana: Težak život Matije Bećkovića
ČUVENO "LAKU NOĆ" VAS JE I PROSLAVILO, INTERESANTNO. DA LI MISLITE DA SE SVE TEMELJI NA DETINJSTVU: Svako veče je kod nas neko bio. Dolazili su Duško Radović, Steva Raičković, Borislav Mihajlović Mihiz, Aca Antić, Milovan Đilas, Zdravko Šotra, razni svet se okupljao.
IMALI STE BOLJE GOSTE U KUĆI NEGO U EMISIJI, IZUZIMAJUĆI ŠOTRU: Kao mala, nisam imala osećaj da su oni nešto posebno, da su neke face, ali sam htela da se udam za Duška Radovića. Mislila sam da je to najlepši čovek svih vremena. Imala sam ideju da kad si mali, jednom porasteš, a da onaj što je porastao, stalno ostaje porastao; da baba zauvek ostaje baba.
I DA ĆETE VODITI UTISAK DOVEKA: Tako sam i zaključila: super, samo ja da porastem, a Duško će da ostane isti kakav je i sad. Tu se već videla razlika između mene i Ljudmile, pošto sam ja mislila da je Duško najlepši na svetu, a ona je isto to mislila za Šotru. Pritom, Duško je imao one bore i spuštene obraze, i delovao je nekako topao, i nežan, i mek, a Šotra je bio pravi lep čovek, čovek sa stilom.
"Javiš mu da si ga sanjala i on ti pošalje pare": Olja o Dušku Radoviću, ni krivom ni dužnom
BLAGO VAMA, LJUBOMORNA SAM: Kad otputujemo kod babe u Kolašin, on nam je plaćao kad bismo ga sanjale.
NEĆEMO O TOME, MOŽE BITI POGREŠNO SHVAĆENO: Javiš mu da si ga sanjala i on ti pošalje pare – stodinarku selotejpom zalepljenu za razglednicu.
U REDU JE, DOVOLJNO JE. NEMOJTE DA RIZIKUJETE. NEGO, DA SE MI VRATIMO PORODICI. DA LI SESTRA I VI LIČITE: Ljudmila i ja smo i inače bile potpuno različite. Ja sam bila žensko hiljadu na sat, a ona je bila muškarača. Njoj su kupovali pištolje na kapisle i fenomenalno se igrala klikerima, a moje želje bile su one kičerske – recimo, da mi mama kupi lutku u venčanici, mlâdu. Baš u vreme kada sam bila "verena", a imala sam četiri godine, insistirala sam da spavam u kombinezonu.
A POSLE KAŽU DA SU SE VREMENA PROMENILA: Nikom nije bilo jasno otkud to, gde sam to čula, gde sam videla taj uzor, ali to je moralo da se trpi, da mi se uveče obuče kombinezončić i da mi se stave one limene papilotne. To je bio jedini uslov da uopšte odem na spavanje. Mama mi je objašnjavala da će to da me boli, ali ja sam verovala u onu mudrost da za lepotu mora da se trpi.
SVAŠTA SE TRPELO U TOJ TITOVOJ JUGOSLAVIJI: To me je jako dugo držalo, celu osnovnu školu, uprkos tome što je mama bila užasnuta i bespomoćna i što je sve pokušala ne bi li me nekako prizvala svesti. U osnovnoj školi izgledala sam kao ona filmska Žuta, to je bio moj stil: nosila sam štikle i raskopčane košulje, imala iščupane obrve i umesto njih neke linijice nad očima. Stalno sam nešto žurila da odrastem. Tada je postojao onaj uređaj "figaro" za uvijanje kose, i nisam odlazila u školu dok njime ne uvijem šiške na spolja. Ali, pošto sam to radila rano ujutro, tako sanjiva uvek bih se opekla i redovno sam imala trag vrelog "figara" na čelu. Onda sam negde u novinama pročitala da je, ako hoćeš da ti sijaju oči, dovoljno da u njih kapneš nekoliko kapi limuna. Radila sam to skoro nedelju dana, sve dok me mama nije uhvatila. Te bolove ne mogu ni da opišem. Kad kapneš kap limuna, par minuta ti sve bruji i moraš da se držiš za glavu da bi ti bilo lakše. Ali, kao što sam sa četiri mislila da za lepotu treba trpeti, tako sam mislila i sa dvanaest. I naravno da sam imala sjaj u očima, ko ga ne bi imao...
Za lepotu mora da se trpi: Kad ti život da limun, ti ga iscedi u oko
ALI, NIJE VAM USPELO: Htela sam uvek da budem u centru pažnje. Na putu ka samoposluzi zamišljala sam da me snimaju kamere. A kad te snimaju kamere, hodaš na poseban način i ne opuštaš se nijednog trenutka.
DA MI JE TO DA VIDIM. OPET IZ MENE PROGOVARA ZAVIST: Jedan od vrhunaca ženstvenosti bio mi je da si stalno u nekoj drami i da si stalno nešto tužna, stalno si neka tragična dramska ličnost.
I TO VAS JOŠ DRŽI: Recimo, stalno sam bila zaljubljena, a moj način da dođem do svog predmeta obožavanja svodio se na to da sednem u neki ćošak i da onda dam sve od sebe da na neku foru isteram suzu. Sve s idejom da taj dečko priđe i pita: "Šta ti je?" A ja da mu kažem: "Ništa." Naravno, ta mi se želja nikada nije ostvarila. I tako su se svi provodili, a ja sam jedina sedela sa strane i trudila se da zaplačem.
DA LI VAM JE BAR TO PROLAZILO KOD MOMAKA: Sve žurke su mi tako propale.
ALI JE PROŠLO NA FAKULTETU DRAMSKIH UMETNOSTI: Nažalost, to sa dramom meni je i uspelo. Kada imaš u vidu šta se meni sve u životu desilo, čini se da sam na kraju, kada više nisam želela da budem tragična ličnost, to ipak postala. Međutim, tada sam navukla svoj osmeh i zadržala ga zauvek. Sve nekako obrnuto.
LEPO STE TO REKLI, ZAPISAĆU. BIĆE TO DIVAN CITAT. KAO ONAJ "I BELIEVE IN PINK" ODRI HEPBERN. IZVINITE, IZLETELO MI TO ZA PINK, NIJE MI BILA NAMERA: Kad nisam imala nikakav problem u životu, htela sam da plačem. Kada su krenuli da se ređaju, bila sam u fazonu "nije mi ništa". I gluma mi je dosta pomogla u tom ozdravljenju. Oni te na tom fakultetu zdrobe i na kraju te vrate na ono što si u suštini ti.
"Stalno si nešto tužna, stalno si neka tragična ličnost": Oljin doživljaj ženstvenosti
I ZA MENE JE TO NEZAMISLIVA SUMA: Baš kada je Đido bio kod nas, ispričala sam im o tim naočarima. On mi je odmah zakazao sastanak za sutradan u podne na Studentskom trgu i kupio mi te naočare.
OPET VAS LEPO MOLIM DA NE RIZIKUJETE, PROGLASIĆE VAS NEKO ZA SPONZORUŠU: Kad smo bile drugi razred, on i njegova žena su nam, recimo, doneli knjigu o tome kako nastaju bebe. Ne sećam se da nam je iko pre o tome govorio i bilo je stvarno hrabro s njegove strane da se umeša u to.
SVE VIŠE MI JE NEPRIJATNO, MORAM PRIZNATI. DA PREĐEMO NA ŠKOLOVANJE. KAKO JE BILO U GIMNAZIJI: Posle trećeg razreda gimnazije, zaključila sam da mi je toga dosta, da treba da se ode na fakultet i da je gluma najbolja ideja, jer tamo je to bilo moguće.
ČEGA VAM JE BILO DOSTA? OBRAZOVANJA: Ako položiš prijemni, imaš diferencijalne ispite i kraj. To sam i uradila. Položila sam iz prve i postala studentkinja.
ŽIVOT VAS JE STVARNO MAZIO: Za mog tatu, upis na Akademiju bio je jedna od najšokantnijih odluka u mom životu.
ALI VAM JE IPAK SREDIO DA PROĐETE PRIJEMNI: Ipak, prihvatili su to kao "sve je u redu". To je inače bio jedan od sistema vaspitanja, da se ne "pecaju" i da to ne shvataju ozbiljno – ako se oni ne upecaju, i ti ćeš zaboraviti tu idiotsku ideju. Pošto je nisam zaboravila, prešli su na sledeći korak.
NISU SE, DAKLE, MNOGO "PECALI" NA VASPITAVANJE: Mama je fenomenalno kuvala i redovno su se pravili nedeljni ručkovi, na koje je uvek neko dolazio. Sećam se da su tada pozvali Miru Miočinović, ženu Danila Kiša, pošto je predavala istoriju jugoslovenske drame, a znali su i da je volim. Ona je bila zadužena da mi objasni da je to potpuno pogrešan izbor i da to ne bi trebalo da uradim. Ja sam sve mudro slušala, baš kao što sam slušala i kada mi je tata čitao Andrićeve citate i razgovore sa Gojom, gde se on ruga pozorištu. Pažljivo sam pratila, svemu tome se divila i spremala prijemni.
I, KAKO JE BILO, JESTE LI IMALI TREMU: A prijemni je takođe bio deo tog mog paćeničkog pristupa životu.
OPET STE PRESTROGI PREMA SEBI, KAO U PROŠLOM INTERVJUU: Izabrala sam da recitujem Desanku Maksimović i pesmu Po rastanku. Sa 17 godina recitovala sam "Nekad sam bila dobra i mlada, i poverljiva i puna nada, nekada pre...". Ništa bolje nije bilo ni sa monologom. Tu sam izabrala jedan Stelin monolog iz Tramvaja zvanog želja Tenesija Vilijamsa. Ona tu sedi i silno drami, svađa se sa sestrom i kaže joj nešto u stilu "ti si se dobro provodila, dok sam ja sahranjivala majku...". E sad, u tekstu koji sam imala bila je i jedna štamparska greška, koju nisam primetila pošto je u pitanju bila reč koju retko ko koristi. Pisalo je: "A onda si ti razgoračila oči." I ja sam to tako izgovorila. Profesor Predrag Bajčetić me je zaustavio i pitao: "Šta je uradila?" Pošto mi je već tada bilo jasno da je moj najozbiljniji problem dikcija, pomislila sam da sam tu nešto pogrešila. Vratila sam se, ponovila i dodatno nagazila, još jasnije i razgovetnije izgovarajući to "razgoračila".
Bajčetić me je opet zaustavio i pitao: "Da nije razrogačila?"
"Ne. Znam šta govorim", odgovorila sam, na šta je publika krenula da jeca od smeha, sa sve članovima ispitne komisije.
IMALI STE PROBLEMA SA DIKCIJOM, OPŠTOM INFORMISANOŠĆU, IZBLAMIRALI STE SE I PRIMILI SU VAS. SVAKA ČAST, TO MOŽE SAMO MATIJA BEĆKOVIĆ: U stvari, primljena sam direktno.
"Kada više nisam želela da budem tragična ličnost, to sam ipak postala": Ispovest je sve potresnija
I OVO ŠTO STE SAD REKLI LOŠE STE ODGLUMILI. ALI, DOBRO, DAVNO JE BILO, OPROŠTENO VAM JE. POSLE VAS SU SE POJAVILI I MILICA MILŠA I SVAKOJAKI BOSILJČIĆI, NISTE VI NAJGORI: Ne znam zašto sam mislila da treba da budem baš glumica. Išla sam u dramsku sekciju u "Krsmanac", volela sam, ali zašto sam toliko zapela, nije mi jasno.
MOŽDA ZATO ŠTO SE TAMO NIŠTA NE UČI IZ KNJIGE, A VAMA JE BILO MUKA OD ŠKOLE: Međutim, kada sam već bila tu, odlučila sam da je to jedino što želim u životu, jedino što umem i jedino što me može usrećiti. Na Akademiji sam se prilično mučila, ali bih sve to ponovila iz početka. To je za mene bilo dragoceno iskustvo, kao neka psihoterapija. Ti tu prolaziš kroz sebe i nema ništa od onoga što si očekivao. Ideja da će sada neko da te tapše po ramenu, da te veliča i govori kako si veličanstven, potpuno je pogrešna. Baš naprotiv. Svi će da ti kažu da ne valja ništa, da uopšte nisi veličanstven, da ne znaš da govoriš, da ne znaš da hodaš, da glupo izgledaš.
KAKO STE SE OSEĆALI ZBOG TOGA: Osećala sam se užasno. Ako sam do tada i imala neku sigurnost, na Akademiji sam je skroz izgubila. Postala sam totalno nesigurna i stalno mi se činilo da smetam ozbiljnim, talentovanim glumcima. Užasno sam se stidela i mislila sam da sam im ja prepreka da svoj posao urade najbolje moguće. Baš se nisam osećala dobro. A suština je da nisam imala dara za to, da nisam darovita glumica.
BAR STE PRIZNALI: Retko ko to sebi prizna.
I TU STE U PRAVU: Kroz Akademiju prođe milion ljudi, a osim sebe ne znam nikog ko je rekao "ja nisam talentovan za ovo". Grad je i dan-danas pun ljudi koji čekaju uloge, koji sede i veruju u priču "nikad ne znaš kada će to da se desi". To su nam tamo i govorili – samo ti radi na sebi, prihvataj male uloge, pa će neko da te vidi.
VI STE IPAK DOBIJALI NEKE ULOGE. NIJE VALJDA I TO PREKO VEZE: Nisam se, dakle, osećala dobro, ali imala sam nadu da će se desiti nešto i da ću se "otvoriti". Bilo mi je jasno da se nisam otvorila i da nisam u stanju da se pustim. Ja sam na sceni sebi bila dodatna publika. Sve vreme čujem sebe, sve vreme sebe kontrolišem, sve vreme pratim svaki pokret i uopšte nisam mogla da izađem iz uloge posmatrača. Ali, mislila sam, ako ti uleti prava uloga, pravi reditelj koji ume da te "raspakuje", to bi moglo da se desi.
TAJ PRISTUP JE BAŠ BREHTOVSKI, ŠTETA ŠTO NISTE NASTAVILI DA GA PRIMENJUJETE: Profesor Milenko Maričić režirao je Propast carstva srpkog u Ateljeu. Zoran Radmilović igrao je cara Dušana, a jedan kolega sa klase i ja dobili smo šansu i priliku da nas vide. Moj kolega bio je probač hrane za Dušana, i pošto je proba, odmah umire. Bio je malo razočaran tom "velikom šansom", i sećam se da mu je Maričić objašnjavao kako je smrt na sceni san svih glumaca na svetu, šansa koja se ne propušta.
Ja sam igrala vlastelina Nikolu Altomanovića, trebalo je da dođem do cara i da mu prenesem poruku svog naroda sa Rudnika. Ceo tekst je glasio: "Dragi naš care, hrabri narod Rudnika...", i onda se kao zbunim, pa se kao vratim i ponovim "Rudnika, Rudnika...", a Zoran treba da kaže "Hvala, Nikola, nemoj da se mučiš".
I, KAKO STE SE SNAŠLI: Ipak, od Zoranovog raspoloženja je zavisilo kako će da izgleda ta scena. I tako, ja dođem, kažem "Rudnika, Rudnika...", a on ćuti. Pošto ne mogu da odem dok on ne kaže "Hvala, Nikola", ostavljao me je ponekad i po jedanaest minuta da čekam tu njegovu repliku. Kao, hajde da vidimo kako Olja na sve načine može da ponovi tu rečenicu. Gleda te dok ponavljaš to "Rudnika, Rudnika..." i umire, smeju mu se brkovi, ali čeka da vidi šta ćeš sad. Istina, bila je i druga verzija, kada se ja pojavim i kažem "Dragi naš...", a on me prekine, zahvali mi i ja moram da odem sa scene. To je bila bolja varijanta, ali opet, mislila sam, eto, sad nisam mogla da se dokažem.
Zoran me je voleo i stalno mi je govorio: "Beži mala odavde." Bilo mu je jasno da ja nisam za to.
Nemam nikakav talenat, prošla sam na foru: OB, surovo iskrena
SVAŠTA JE TADA BILO MOGUĆE, ALI SE TO VAŠEM TATI IPAK NIJE SVIĐALO: A onda se desio Deveti mart 1991. i meni je preko noći to postala najvažnija stvar u životu. Pre toga, ne sećam se da me politika uopšte zanimala, ali u toj situaciji odjednom sam se osetila kao užasno važan i bitan učesnik u sopstvenom životu i životu svoje zemlje.
KAKO JE BILO NA TRGU: Nisam bila na Trgu. To sam gledala od kuće, ali kada su krenuli vodeni topovi, izašli smo, misleći: "E, pa, neće ovo moći." Tog jutra nisam to kapirala kao moju stvar. Ali, kada su oni demonstrirali silu, sve se promenilo. Bilo je mnogo onih koji su kao ja živeli neke svoje beogradske živote, a odjednom se okupljali po ćoškovima – neki svet za koji i ne sanjaš da je stvarno spreman da bude gladan, da mu bude hladno i da nešto viče. Kada smo obavili taj posao i vratili se kućama, počela su ona višednevna zasedanja Skupštine, zasedanja nekih odbora, i ja sam počela da živim po tom ritmu. Budim se u devet, uzimam papir i olovku i hvatam beleške – pratila sam polemike, diskutovala. Kada je pauza, trčim da kupim hleba i da skuvam ručak. Bila sam na tom "radnom mestu" mesec dana.
ONDA STE REŠILI DA POSLUŠATE RADMILOVIĆA: Baš u to vreme, na Studiju B gledala sam neku emisiju u kojoj su Lila, Kojadin i Ostoja, pričali kako tu rade štapom i kanapom i kako im trebaju mladi ljudi. Ko god hoće da radi, dobro je došao. Pomislila sam: "Ovo je fenomenalno. Hajde da ovo što inače radim o svom trošku, odsad radim kod njih. Da im kažem da ja to volim najviše na svetu."
Ko god je u novinama, mora da je normalan: Još jedna Oljina zabluda
DA SKRATIMO MALO, JASNO NAM JE - BILO VAM JE GLUPO, ALI STE BILI HRABRI, PLUS FAKTOR SEKRETARICA - IDEALAN PREDLOŽAK ZA SCENARIO: U svakom slučaju, Lila je rekla da dođem sutradan da vidimo šta ćemo. Došla sam. "Imate li nekog iskustva?" "Nemam." "Jeste li nekada nešto pisali?" "Nisam." "Jeste li radili nešto za televiziju?" "Nisam." Dala sam joj sve "poželjne odgovore". Ali, rekla sam joj da bih to jako volela jer, eto, živim za skupštinu. Mnogo kasnije, Aleksandar Tijanić je pitao: "Čačanko jedna, kako si je osetila? Vidi je kako izgleda, ne zna da govori! Da je kod mene došla, ne bih je nikada primio, nema šanse!"
FILMSKI, KAŽEM VAM: Pošto je u Studiju B već bilo ljudi koji su pratili skupštinu, a ja inače čitala i pratila sve, Lila je predložila da za početak napravimo prilog za nedeljne vesti – pošto se tim danom nikad ništa ne dešava, da ja dobijem pet minuta u vestima i da se to zove "Tragom izjave". Trebalo je da nađem neku zanimljivu izjavu, da odem kod osobe koja je to rekla i pitam je šta je time zapravo htela da kaže.
GENIJALNO: Pošto nikoga nisam znala, u početku sam grešila u izboru sagovornika. Mislila sam: ko god da je u novinama, mora da je normalan. A to nije bilo tako.
SLATKO STE ME NASMEJALI. NE DA NIJE BILO TAKO, NIJE NI SAD TAKO: U redakciji svi su imali svoje sektore: tačno se znalo ko prati koju stranku i bili su užasnuti dolaskom nekoga sa strane. S druge strane, bilo je jasno da je meni lakše da dođem do Mićuna ili do Pekića nego drugima. Desilo se jednom da koleginica koja je pratila DS nije mogla da dođe do nečega, pa je meni Lila rekla da pokušam. Ja sam to dobila, što je izazvalo očajanje u redakciji. Na kraju radnog dana kolege su me pozvale na piće u "Arilje". Žena koja je pratila DS plakala je, jer sam joj ja, kao, uzela sam sektor. Znaju oni da ja "ništa nisam kriva, ali eto Lila je tako odlučila, a to nije humano i ljudski, nije lepo", govorili su mi. Svima njima sam bila "jako slatka", ali su mi preporučili da se posvetim nekim temama koje oni od silnih dnevnih aktivnosti ne mogu da pokriju, a pritom su užasno važne. Predložili su mi tada da uđem, recimo, u temu masona.
POSLE GLUMACA SABOTIRALI SU VAS I NOVINARI: To me je užasno pogodilo i odlučila sam da odustanem. Nije mi odgovaralo da nekom oduzimam status, da neko plače.
RAZUMEM VAŠU OSETLJIVOST, ALI NISTE VI KRIVI ŠTO ZNATE SVE TE UGLEDNE I ZNAČAJNE LJUDE: Ali, onda se umešao tata, koji je novinarstvo inače tretirao kao moje konačno "ozdravljenje".
JAO, SLADAK JE. NE ČINI LI VAM SE PAK DA SE ON I RANIJE MEŠAO: On me je ubedio da su to njihovi trikovi na koje ne smem da se primam, jer će svuda biti tako i svuda će da me stavljaju na takve ispite. "Njima je super ako ti odmah odustaneš", rekao je. I nisam odustala.
A onda se umešao tata: Čovek za sve
ŠTA STE HTELI DA GA PITATE: Šta sam htela da ga pitam? Nosili su oko nas poslužavnike s ćevapima i ja sam mislila da ću da ga "razvalim" ako ga pitam: "A šta mislite, da li i narod u Kninu sada jede ćevape?"
IZVINITE, ALI OPET MI JE NEPRIJATNO: U svakom slučaju, vratila sam se, saopštila Lili da imam ekskluzivnu izjavu Slobodana Miloševića, svi su se spremili da to bude udarna vest, da bi se u montaži utvrdilo kako se snimatelj toliko uplašio da je zaboravio da pritisne dugme za snimanje. Ipak, to je bio razlog što su mi ponudili da se zaposlim za stalno.
ZNAČI, I TU STE PROŠLI NA FORU: Tu sam se pokazala. Vrlo brzo Lila mi je rekla da imam šansu da dobijem autorsku emisiju, da je takvo raspoloženje kolegijuma. Bio je petak, a do ponedeljka je trebalo da kažem šta bih želela da radim. Moj muž i ja smo to smislili za petnaest minuta – koncept, ime, sve. Fazon je bio u tome da se radi nešto što inače radimo u svom privatnom životu. "Jesi li čuo ono?", "Šta je onaj rekao?", "Jel’ moguće da ovo izgleda ovako?"... Pitanje je bilo i kako će se to zvati. Bilo je važno da se eskivira da ti tu nešto sudiš – jeste ili nije, glupo ili pametno, dobro ili loše. Koja je ta neutralna reč? Utisak.
KONCEPT "NITI SMRDI NITI MIRIŠE" SMIŠLJEN JE, DAKLE, NA SAMOM POČETKU: Svako ima pravo na utisak – moj utisak je da je ovako, a možda i nije tako. Nisi ništa klevetao. Ne kažeš "ja znam". Kažeš "moj utisak je...".
"Važno je da se eskivira da ti tu nešto sudiš": Imaš utisak, nemaš stav - dobitna kombinacija
KAKO JE PROŠLA PRVA EMISIJA: U prvoj emisiji gosti su mi bili Mirjana Bobić Mojsilović, Branimir Dimitrijević Tucko i Srđan Vejvoda, brat Ivana Vejvode koji je živeo u Americi i slučajno se zatekao u Beogradu. Telefon je stajao na stolu, kao kod kuće, nema nikakvog filtera. "Dobro veče, ovo je ‘Utisak nedelje’", bilo je jedino što bih ja uspela da kažem kad bi zazvonio telefon. Mira Bobić je u to vreme radila "Umijeće življenja" u Sarajevu i zbog toga su u direktnom prenosu krenule najgore psovke i uvrede. "Kurvo Tuđmanova", "Alijino đubre", "sram vas bilo", "đubradi", "svinjo".
A VIDITE JE DANAS: Od te prve psovke pa do kraja ja sam sedela s osmehom na licu. "Hvala, doviđenja!", ponavljala sam. U nekom trenutku, okrenem se i shvatim da Mira plače. U momentu mi je prošlo kroz glavu: "Žena celog života nastupa i sada plače! Ja izgleda ovo uopšte nisam razumela, nisam razumela da je drama." Tek sam posle emisije plakala dva sata.
ALI, SUZE SU OK: Bilo je jasno da je to neka nameštaljka. Nije bilo drugog objašnjenja – nisam bila rekla ni o čemu se radi, zašto bi se istog sekunda javilo petsto ljudi koji će da reaguju? Sutra ujutro, Lila kaže: "Samo napred, ništa se nije desilo, ne zanima te to šta je bilo. Prvi mačići se u vodu bacaju. Samo guraj dalje!"
NISAM SIGURNA DA SAM VAS NAJBOLJE RAZUMELA, ALI ČINI MI SE DA VAM JE PRVA EMISIJA PROPALA BAŠ ZBOG TE NESREĆNE NEUTRALNOSTI: Kojadin uopšte nije bio srećan zbog "Utiska". Nije bio zadovoljan ni mojom pojavom ni emisijom. Što se njega tiče, to bi odmah bilo skinuto. Da mi ne bi rekao šta stvarno ima protiv mene i emisije, on me sačeka ispred lifta ponedeljkom ujutro i kaže da je to nepodnošljivo, da to više ne može da se trpi... "Ne može da se kaže da je telefon"pet četri-četri-nula-četri-četri", već mora jasno da se izgovori "četiri". Ja kažem: "Važi, kako da ne."
I ON JE HTEO DA VAM POMOGNE OKO DIKCIJE, ALI SE, IZGLEDA, NISTE DALI: Sledećeg ponedeljka, on me opet sačekuje ispred lifta: "Pa, jel’ ti to mene zajebavaš? To ti meni namerno radiš. Rekao sam ti da je četiri." To je, eto, bio jedan od najvećih Kojadinovih problema.
Jednom mi je rekao da mora nešto da se promeni, jer svi ljudi unapred znaju šta će biti utisci, da mora da bude nešto neočekivano – recimo, procvetala visibaba.
Bilo je to vreme mobilizacije i, špartajući Dušanovom, zapazila sam baš nešto takvo, neobično. Na ulazu jedne zgrade izbezumljeni predsednik kućnog saveta objavio je poternicu: naložio je da mu se javi svako ko u zgradi uoči nepoznatog muškarca sposobnog za vojsku koji tu dolazi da prespava. U to vreme nije se znalo ko je gde spavao i taj savesni građanin odlučio je da toj pojavi stane na put. Mi smo to slikali, pozvali telefonom, snimili razgovor s njim i pustili u emisiji. Em neočekivano, em fenomenalno.
ŠTA TU IMA FENOMENALNO: Dolazim sutradan, sva srećna i ponosna, a Kojadin me pita: "A visibabe?"
Gurala dalje i dogurala do kraja: Da čujemo i drugu stranu, parola lažne objektivnosti
MEĐUTIM, PADOSTE PRED VUČIĆEM: Aleksandar Vučić je prvi put gostovao u "Utisku" 1992, u vreme svojih početaka. Delovao mi je tada kao dečko koji sve to mnogo želi. I on je to danas stvarno pokazao. Niko se nije toliko potrudio. Tu je bilo ono da "cilj opravdava sredstva", a pritom su njegova sredstva čak postala opšteprihvatljiva i politički korektna. Važi, šutnuću Šešelja. Važi, postaću evropejac. Važi, naučiću trista svetskih jezika. Važi, citiraću Vebera. Treba da postanem žena? Nije problem! Ne može ovako da se to postigne, nije ovo način? Naći ćemo neki drugi način. Spremni smo na sve. On je uložio život u to.
NA KOJE "TO" MISLITE: On je smislio to – prošlost me ne zanima. Ali, prošlost nas ne zanima isključivo u njegovom slučaju. On će stalno da govori o prošlosti demokrata, a on sam – prošlost nema. On postoji od juče.
PRIZNAĆETE DA JE TEŠKO GOVORITI O SADAŠNJOSTI DEMOKRATA, BUDUĆI DA NE POSTOJI: U jednoj fazi svojih emisija imala sam tezu da je više dosadno da ga svakog dana podsećamo gde je bio i šta je govorio ‘92. Kao, svi to znamo. Navukli smo se na to da gledamo šta radi sada. Delovalo je da mu se vraćaš u prošlost pošto nemaš argumenta. Bili smo zavedeni i time što, kao, nećemo da budemo primitivni. A sve to je bila užasna greška!
ZANIMLJIVO JE DA STE TU TEZU IMALI BAŠ KAD SU SE DEMOKRATE ISTORIJSKI MIRILE SA SPS: Taj čovek ima ozbiljnu prošlost, a i ovo što danas radi može postati njegova prošlost, samo kad ukapira da mu se to ne isplati. Kakva je to kredibilnost? Mi smo tu kao žena koja se udaje za tipa razvedenog šest puta, ubeđena da je ona nešto drugo i da nju ostaviti neće.
Ja kao nisam shvatila, ali sam shvatila: "Očekivala sam da me skinu"
OPET MI JE NEPRIJATNO. OPROSTITE NA MALOGRAĐANŠTINI: Stalno su mi govorili: "Ma, tebe ne sme", a ja sam znala da je to pitanja dana. Pitanje je trenutka koliko on još može da izdrži. On je veoma razočaran u mene, jer je tim kao prijateljskim, privatnim pozivima ulagao u mene, u to da ja shvatim. Pretpostavljam da je duboko razočaran što ja nisam shvatila. A zapravo sam shvatila.
ŠTA JE BILA KAP U ČAŠI: Šta je bila kap u čaši? Ne verujem da je to bila poslednja emisija, sa Bebom Popovićem. Bilo je jasno da mene više ne može biti i da se samo čekao prirodni momenat – recimo, taj letnji raspust, i da nikako ne sme da se čeka taj mart, da nemaju toliko vremena da se igraju sa mnom.
ZAŠTO: Zašto? Zbog ovoga što danas gledamo. Njemu je jasno šta sve treba da izvede i koje sve zadatke treba da ispuni, a da to ne može da ispuni sa bilo kakvom kritičkom javnošću. U tom smislu, potpuno ga razumem. Da bi prodao sve što mora da proda, to može samo sa opštom saglasnošću i uz slogan "Svaka čast, Vučiću!". On je to sebi morao da obezbedi, te nekakve "zimske gume".
SRUŠIO VAS JE ZATO ŠTO BRANITE SRPSKE INTERESE: Nije moglo da se podnosi do koje mere ja ne shvatam koliko je njemu potrebna podrška. Mediji bi, po toj filozofiji, trebalo da budu partneri: šta god da si drugačije rekao ili pomislio, ti si gad, đubre, Miškovićev plaćenik, ološ. Uslov da si normalan jeste da se zna da je Vučić genije. Mislim da on stvarno ne misli da guši ljude, već da samo insistira na objektivnosti medija. A objektivan medij zna da takvog genija nije bilo.
KADA STE PRIMETILI DA SE VUČIĆ ZALJUBIO U VAS: Pre dve godine, bila sam na moru i Vučić me zove telefonom. Pričali smo o Nebojši Krstiću kojeg je tada dovodio...
KAKO MISLITE "DOVODIO": ...pitao me kad se vraćam...
NIŠTA O KRSTIĆU? U REDU, O POSLODAVCU SVE NAJBOLJE: ...i kad sam rekla da dolazim za nedelju dana, kazao je: "E, pa dobro, onda bismo mogli da se čujemo i konačno bi mogla da dođeš kod mene u Jajince."
KAKO STE REAGOVALI: Bila sam zbunjena i u fazonu "Aha, važi, hajde čujemo se".
NISTE ODMAH ODBILI, DIPLOMATSKI: Kada smo završili razgovor, pozvala sam tatu, rekla mu da imam ozbiljnu situaciju i prepričala mu to za Jajince.
NISAM ZNALA DA TATA JOŠ IMA TAKO VAŽNU ULOGU I DA OPET TREBA NEŠTO DA SREDI: "Moram da mu kažem da je on nešto pogrešno ukapirao, da misli da sam ja išla u neke razne Jajince i kod Tadića i kod Koštunice, da on uopšte ne shvata da nisam imala tu vrstu privatne relacije s bilo kojim političarem. Moram to da mu kažem. Da možemo da se nađemo na Trgu Republike, da popijemo kafu, ali da Jajinci ne dolaze u obzir."
I ŠTA ĆALE NA TO KAŽE: Ćale na to kaže: "Preozbiljna si, nema potrebe za dramatičnim objašnjenjima. Polako, smislićemo nešto." Posle pet minuta stiže mi SMS: "Ovako ćeš mu reći: U Jajince niko dosad nije išao dobrovoljno, pa neću ni ja."
NI TO NISTE SAMI SMISLILI? ALI, ĆALE SE POTRUDIO, NIJE ZA DŽABE AKADEMIK: Vučić mi se više nije javio s tom ponudom. Moguće da su njegove službe to već pročitale.
Onda se opet umešao tata: Moja mala devojčica puna je velikih želja
SVAKA ČAST, TAKO TREBA. JESTE LI TO SAMI SMISLILI ILI VAM JE OPET NEKO POMOGAO: Muž mi je odmah rekao da nema teorije da on dođe tamo. Ipak, sekretarica na taj moj predlog kaže: "Dobro, proveriću." Zove opet: "Može jedan?" "Može." Ja dolazim u jedan. U 1.15 javlja se sekretarica i kaže kako je Željku "ispala velika gužva", ali da me na Trgu Republike čeka auto da me doveze u Pink. Zahvalila sam se i pozdravila.
KAD STE SHVATILI DA JE TO GENIJALNA TAKTIKA: Genijalna taktika, posle sam shvatila. On je već 10. oktobra uspostavio informativni program i trebalo je da ja budem legitimacija za to. Možda čak ni legitimacija, nego samo da se pojavi informacija da sam ušla u Pink i da sam spremna na tu varijantu. A da se on onda predomisli.
MOŽDA SE NE BI PREDOMISLIO. ALI, NE ZAMERAM, UPLAŠILI STE SE ODBIJANJA. NIJE TO BILO SIGURNO KAO AKADEMIJA: To isto se desilo i sada. Istog dana kada počinje gužva na B92, stiže SMS od Željka, sa sve ciframa. Puna uređivačka sloboda, ovo-ono. Meni ne pada na pamet ni da odgovaram. Posle bukvalno 16 sekundi, zove "Informer" da me pita da li me je zvao. Onda opet Željko: "Ako ti je malo, možemo da se dogovorimo." Kakvi su oni umetnici! Kako čekaju samo sekund tvoje dekoncentrisanosti! Bilo bi dovoljno da sam odgovorila na taj SMS. Pazi šta su genijalci smislili: jer, da Vučić stoji iza svega toga, ne bi bilo moguće da te njegova televizija zove da dođeš kod njih; a ti, samim pristankom na taj razgovor, pokazuješ da si samo alava na lovu i da te ništa drugo ne zanima. Onda oni objave sve te cifre i kažu: "Nažalost, Željko se predomislio."
KAKO JE BILO OSTVARITI SE KAO MAJKA: Sećam se kada su mi ga doneli, u porodilištu, rekla sam: "Zdravo, moj najbolji druže." To je bilo jedino što je silazilo s mojih usana. Danas, ja se ponosim Lukom. On je optužen od dana kada se rodio. Rođen je sa krivicom što je moj sin. Svi koji nemaju petlje da se obračunaju sa mnom, koriste njega.
NIJE VALJDA DOŠLO DO TRAGEDIJE I TRAGIČKE KRIVICE: Dečko s petnaest godina doživi da ga "Kurir" proglasi za narko-dilera, i to isključivo zbog mene, a pet godina kasnije ne oprašta mu se što je preživeo. Naslove i tekstove objavljene posle saobraćajne nesreće i pogibije njegovih drugova, ja nikako drugačije nisam mogla da pročitam, izuzev tako – da je kriv što je preživeo. Mogu samo da mu se izvinim, jer bi njegov život izgledao drugačije da ne nosi to prezime. Ali, to su takve sudbine. Moj otac je ostao bez oca sa šest godina i nosio to prezime. Onda sam to ja, pa sada Luka. Šta da mi zameri? Šta da ja zamerim svom ocu? Ili on svom ocu? Ako je išta loše uradio, sve je uradio sebi, nikom drugom. Ja samo navijam za njega, da bude tako jak kao što je sad. Nikada nije tražio nikakve olakšice niti bilo kakve oproštaje. On preuzima odgovornost za svoj način da poraste. Taj način je prilično težak i prilično su mu to navalili na vrat. On se s tim junački bori, ali ne znam ni šta bi bio lakši način. U junu 2009. prvi put sam ostavila Luku i krenula u Novi Pazar da držim neka predavanja.
Imam status državnog neprijatelja, neće da me zaposle ni u samoposluzi ni u "Peščaniku": Neizvesna sudbina službenice "Mreže"
ODAKLE JE STIGLA TA PRIČA: Ja plačem na ulici u Novom Pazaru, a Luka mi je sam u Beogradu. Sutradan ujutro postao je junak naslovnih strana. Posle toga, stvarno si u fazonu: šta to dete plaća?
LAKŠE I TRANSPARENTNIJE JE BILO DOK STE PRIČALI O DETINJSTVU. DA SE VRATIMO PAPILOTNAMA. VIDITE LI IH U BUDUĆNOSTI: Nemam pojma. Ja sam ušla u status državnog neprijatelja i mislim da sada ne smeju da me zaposle ni u samoposluzi. To je za mene potpuno nova situacija. Ne znam...
NE MOŽETE DA ZNATE DOK NE PROBATE: Mogla bih da radim emisiju na Jutjubu, ali ko će meni da dođe? Bilo ko od predstavnika vlasti? Neće niko. Sve da bi te stavili u taj koš – ti si društvenopolitički radnik i sada si opozicija. Meni se to ne dopada. To neću, politički angažman me ne zanima. Ako sam novinar, onda zaista hoću da razgovaram sa dve strane.
HOĆETE PONOVO DA BUDETE NEUTRALNI KAO NAZIV EMISIJE. DA NE ZAUZMETE NIKAKAV STAV, A DA SVI MISLE DA STE HRABRI: Ne želim da radim "Peščanik", a oni me uteruju u to.
TAMO VAS SIGURNO NEĆE ZAPOSLITI, PA JE BOLJE I DA NE POKUŠAVATE: Razmišljam li da odem odavde? A gde? S kojom lovom? I ko te gde čeka? To ima samo po anketama na ulicama, kada ljudi demonstrativno kažu: "A sad, posle ovoga, idem." Gde ideš, majke ti? Nemaš love ni do kuće da odeš.
Vučić daje Kosovo, ja se borim za Srbe, EU stoji iza svega: Konačno znamo zašto je skinuta
TO I VUČIĆ KAŽE: Oni su mu dali zeleni karton za ovo. Završi zadatak koji smo ti postavili, a ti znaš da to ne možeš da završiš s otvorenom javnošću u svojoj zemlji.
NIKAKO DA NAM KAŽETE KOJI JE TO ZADATAK: Prema tome, slobodno "podavi te piliće", obavi to, daj nama to Kosovo i sve ostalo što tvrdiš da ne daš.
PA, VI STE ZBOG KOSOVA ZABRANJENI? NE VERUJEM DA VAM JE TOLIKO STALO DO TE ZEMLJE. DA VAS TO TATA NIJE ŽRTVOVAO ZA NAJSKUPLJU SRPSKU REČ: Za godinu-dve, oni će opet da se pojave i da kažu: "A, diktator!", pa će onda i da ga sruše. A ovo sada oni, kao, ne vide, ne znaju, nisu primetili.
ONDA ĆE BITI NADE ZA VAS. ALI NE I ZA KOSOVO: S druge strane, on toliko misli sam o sebi, toliko govori o sebi i toliko je ušao sebi u glavu da je stvarno višak da i mi sada govorimo samo o njemu, da mislimo samo o njemu, i da uđemo u tu zarazu, da i nama uđe u glavu.
BOJIM SE DA JE SAD KASNO: ipak, ja se njega stvarno plašim. I mislim da svako razuman treba da ga se plaši.
* Ova dirljiva ispovest objavljena je u "Vremenu" pod naslovom "Svako razuman treba da ga se plaši" - zamenica umesto imenice, jer svi znamo koga, ga.
** Objavljeno u e-Novinama 15.1.2015.
Comments
Post a Comment