Sandra iza ogledala: E-debitantkinja u Prizrenu (1)

Živeti slobodno u prestonici sveta

Piše: Sandra Dančetović

Veličina slova:

Nebo nad Prizrenom: Zmajevi naše sadašnjosti

Photo: Sandra Dančetović

 

Kao debitantkinju u Prizrenu i na Kosovu, često su me pitali šta je moj prvi ili najupečatljiviji utisak. I odgovor je uvek bio isti – ljudi. I prateće objašnjenje ostaje isto – to nije fraza. Tamo su ljudi posebni zato što ih krase neposrednost, ljudskost i dobrota, nešto što su mnogi drugi odavno izgubili. Tako jednostavne karakteristike s kojima se rađamo ili nas uče da ih steknemo i negujemo u detinjstvu, sada se traže lupom, svuda osim u Prizrenu. Tamo ih ima u izobilju i da nije tako, ne bi mu pomogli ni sva kaldrma, mostovi, Bistrica, sokaci, džamije i crkve...

Prizrenski vetar: Dančetović u centru grada

Photo: LA

 

Pre tačno godinu dana ležala sam u krevetu povređena, odrane i natečene noge, oporavljajući se posle, kako je to u policijskim spisima navedeno, „teške krađe“. Možda se neki i sećaju, pisale su o tome e-novine, preneli su i mnogi drugi mediji, iako nisam napadnuta zato što sam novinarka. Napadnuta sam zato što sam šetala sama ulicom u sedam posle podne, zato što sam imala tašnu, zato što sam se zadesila na „pravom“ mestu u „pravo“ vreme. „Može svakom da se desi“ rečenica je koju izgovaram svaki put kada pominjem taj događaj – pre svega zato što je to istina, ali i zato da bih se unapred ogradila od komentara poput „šta ti očekuješ, to se dešava svuda u svetu; dobro si prošla, šta bi da te je silovao; s tobom nešto nije u redu ako se još plašiš; nisam znala da si takva kukavica da ideš taksijem“ i tome slično.
Takvih opaski ipak nije bilo više nego iskrene brige i podrške, ali one su na mene delovale pogubnije nego bliski susret s pomahnitalim lopovom. Sama činjenica da te omanja povreda i otuđenje novca i ličnih stvari kod pojedinaca ne kvalifikuje za čestitog nosioca traume, dovoljna je da i najvećeg cinika natera da oplakuje degenerisane međuljudske odnose. Tako sam u proteklih godinu dana mogla da zateknem sebe kako hodajući beogradskim ulicama zazirem od svakog potencijalnog ludaka, ali još više od mogućeg objašnjavanja počev od toga kako i zašto se meni to desilo, zašto se nisam odbranila, šta sam mogla da uradim i zašto nisam, preko neizbežnog analiziranja mog udela i krivice u privlačenju manijaka, što uključuje vreme i mesto kretanja, ponašanje, način nošenja tašne, para, ključeva i mobilnog, do osećanja i saznanja da ćeš se, ako se nekome  izjadaš, osećati još gore.
Kao posledica toga dolaze nepoverljivost i ogorčenost, praćene umorom i zasićenošću tupim pogledima, lažnom užurbanošću i ispraznim razgovorima sa ljudima koji tako često pribegavaju zajedljivosti, jer su tako naučili, jer je to postalo in u „balkanskom Njujorku“ i pridruženim pašalucima.

Gle, moja omiljena razglednica: Prizren, ujutru

Photo: Sandra Dančetović

 

Zato je odlazak u Prizren bio tako okrepljujući. Kao debitantkinju u Prizrenu i na Kosovu, često su me pitali šta je moj prvi ili najupečatljiviji utisak. I odgovor je uvek bio isti – ljudi. I prateće objašnjenje ostaje isto – to nije fraza. Tamo su ljudi posebni zato što ih krase neposrednost, ljudskost i dobrota, nešto što su mnogi drugi odavno izgubili. Tako jednostavne karakteristike s kojima se rađamo ili nas uče da ih steknemo i negujemo u detinjstvu, sada se traže lupom, svuda osim u Prizrenu. Tamo ih ima u izobilju i da nije tako, ne bi mu pomogli ni sva kaldrma, mostovi, Bistrica, sokaci, džamije i crkve. Da nije tako, u tom gradu nikad ne bi nastalo nešto kao DokuFest, koji nije samo filmski festival, već društveno-kulturno-političko-aktivistički događaj i pokret koji okuplja sve najbolje što Prizren ima. Za DokuFest živi ceo grad, koji na nekoliko avgustovskih dana postaje prestonica sveta, gde se gosti osećaju ne kao Srbi, Hrvati, Amerikanci, Španci, već kao građani sveta – pravi Prizrenci.

Šlepovan, a pozira: Petar Luković, bez ulja, negde oko Lapova 

Photo: Sandra Dančetović

 

Kako to obično biva, odlazak u Prizren nije bio nimalo lak. Iako je napuštanje Beograda samo po sebi delovalo terapeutski, put nam je umesto ružama bio posut iscurelim uljem iz menjača. Tako smo prvu, gotovo dvosatnu, pauzu napravili već u Lapovu, dokle nas je sa obližnje benzinske pumpe došlepao izvesni Beli, vredan radnik i porodični čovek. U njegovoj radionici svima se vratio osmeh na lice, sa izuzetkom glavnog urednika e-novina, kojem ni šlepanje nije pokvarilo dobro raspoloženje, što je i foto-dokumentovano. Rediteljka Ivana Todorović, prošlogodišnja pobednica DokuFesta u kategoriji BalkanDox i ovogodišnja članica žirija, oduševljeno je fotografisala labudove i fontane u dvorištu, tako da ni za nju nije bilo brige. Još kada smo saznali da je kvar saniran i da možemo nastaviti putovanje, osmeh se pojavio i na licu e-direktora, koji je samo par sati kasnije upravljao mašinom kao da sutra ne postoji, negde između Prokuplja i Kuršumlije.

Ekspert za autoput Ibrahim Rugova: Luković, vodič

Photo: Sandra Dančetović

 

Nakon što pređete granicu, kolonu vozila koja čekaju da uđu u Srbiju ostavićete s leve strane, okoliš će podsećati na već viđene predele, sve dok ne izađete na autoput, o kojem je Petar Luković prošle godine tako nadahnuto pisao. Ove godine nastupio je kao pravi ekspert – useci, zaseci, probijanje planina, kaskade, drenaža, sprečavanje odrona, sve nam je pokazivao i objašnjavao dok smo gledali i vozili se autoputem kakvog u Srbiji nema, ali zato u Srbiji ima putarina koje odgovaraju evropskom standardu.
U Prizren smo stigli u rano popodne, virus DokuFesta zahvatio je sve prisutne, osim mlade koja je u punoj opremi pozirala fotografu na kamenom mostu, na trgu, pa ispred kočije, da bi kasnije sa svojom svitom pokrenula pozamašni vozni park, uz neizbežne sirene. Čemu svadba ako niko ne zna?! Da nije možda DokuFest važniji? Mlada se ne bi složila.

Bioskop na otvorenom: Uđite, nećete se pokajati

Photo: Sandra Dančetović

 

Na svakom koraku – Lukovićevi prijatelji. Već prvog dana shvatam da ću, zahvaljujući tretmanu koji e-urednik uživa, ali i već pomenutom mentalitetu Prizrenaca, za nedelju dana tamo razgovarati sa više ljudi nego za dve godine u Srbiji. Nije u pitanju samo kvantitet, i kvalitet razgovora je drugačiji. Srdačnost, neposrednost i pristojnost u savršenoj harmoniji, to je ono što krasi sve Prizrence sa kojima sam razgovarala, na srpskom ili engleskom, svejedno.
Srećemo Erolla Bilibanija, direktora festivala, koji nas vodi do renoviranog bioskopa Dokukino, prave oaze u centru grada. Kada između tri i pet po podne napolju postane omamljujuće toplo, mikroklima Dokukina pruža mogućnost bekstva u realnost dokumentarnih i kratkih filmova. Uveče birajte – hoćete li u Kino Bahçe, Doku kino Pllato, Kino në lum, Kino kalaja – sve bioskopi na otvorenom, u čarobnom ambijentu, samo zavisi da li vam se ide na tvrđavu, hoćete li da gledate film, a uz to i čitav Prizren, hoćete li da budete u blizini Sinan-pašine džamije ili ćete se uputiti u Kino Bahçe, da pre projekcije uživate u tradicionalnim jelima koje pripremaju prizrenske porodice. Posle projekcije, zna se – BarAca, da vidite stare prijatelje i upoznate nove. Tamo čekaju Ymer, Bahri, Pranvera, Jeton, Zana, Linda, Visar, Bujar, Šehida, Eroll1, Eroll2, Zilha, Veton... Uz mojito, vino, pivo Peja ili Acinu limunadu jaku k’o zemlja, podrazumeva se... Prizren je to!

(To be continued)

Izvor: e-Novine