Sandra Dančetović

Dolazi zima, a sa njom i ledeni dani, grejna sezona, radovi na mreži, dogrevanje i trošenje energenata nemilice. Kako se svi polako ekološki osvešćujemo, a i preziremo visoke račune, rešila sam i ja da poradim na preventivi i stari drveni prozor zamenim onim od PVC-a. Iako su drveni ekološki prihvatljiviji, ovi od PVC-a su energetski efikasniji. Rešim da promenim i ulazna vrata, kroz ona prethodna je dopiralo zavijanje vetra kao u horor filmovima. Zvučnoj izolaciji radovala sam se još i više. Urlanje tinejdžera svešće se na minimum, neće se čuti svaki motor, motorno vozilo, bušilica za asfalt. Neću više biti prisiljena da čujem „filozofske“ razgovore ljudi koji prolaze ispod mog prozora. Za sve ove godine niko ništa pametno nije rekao. Jedan prozor, jedna vrata. How hard can it be?! I koliko to dugo može da traje? Iskustva drugih kažu da uglavnom traje jedan dan, odnosno nekoliko sati. Dobro, nek traje i dva dana, kažem sebi, nije strašno. Nakon što sam u avgustu pogledala p...

Ashcroft je postao i junak i žrva svoje pesme, a ona je postala njegova programska u pravom smislu te reči – opisuje njegov rad, čitav njegov opus, ironična je, podsmeva mu se; proslavila ga je i bacila u blato. Ali, Richard nije ostao da se valja u njemu. Napisao je mnoge fantastične pesme od tad. Pristao je da bude sve što hoće menadžeri r'n'r veterana. Zajebavao se i s njima. Rekao je svojevremeno da je „Bitter Sweet Symphony“ najbolja pesma koju su u poslednjih 20 godina napisali Jagger i Richards. Sada je ponosno izjavio da se „jebeno remek-delo vratilo kući“. I jeste Proslava nečega što ni pod tačkom razno ne bi trebalo da nas interesuje (jer imamo mi i većih problema) otpočela je u nedelju 26. maja posle podne. Tada je spontano okupljena građanka (ja) shvatila da je to što su Richard Ashcroft i grupa The Verve dobili autorska prava na sopstvenu pesmu posle 22 godine zaista važno i da je se tiče. Tiče me se pre svega lično, jer The Verve volim otkad sam čula „Bi...

Photo: Milan Jovanović Dokumentarni film „Zaboravljeni“ izraelske rediteljke Nitze Gonen prikazan je na drugom programu RTS-a u nedelju, 27. januara, na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Osim da je nastao u produkciji Udruženja iseljenika iz bivše Jugoslavije u Izraelu, o samom filmu može se naći jako malo informacija. Sve ukazuje na to da je završen 2018, pa ostaje nada da ga tek ove godine čeka svetska distribucija i „festivalski život“. Do sada je prikazan u Izraelu i na festivalu u Majamiju, a kada je o balkanskim zemljama reč, u nedelju je emitovan na televizijskim javnim servisima u Srbiji i Crnoj Gori, te u Novinarskom domu u Zagrebu prilikom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta. Najvažnije je da film pogledamo upravo mi, stanovnici zemalja bivše Jugoslavije, čija se antifašistička ratna i posleratna istorija polako briše revizionističkom gumicom i rehabilitacijom zločinaca. Istorija Jevreja na ovim prostorima pak u mnogim slučajevima, na ...

Možda je dramatično reći da su mi dolenavedeni filmovi upropastili život, ali da su trajno uticali na mene, svakako jesu, u onom smislu da mi se želudac zgrči kada pomislim na njih, na neku scenu ili repliku, kada ih ponovo vidim na televiziji ili ih neko pomene. Ako to ne znači upropastiti, onda ne znam šta znači. Sve te tužne, ostavljene, razvedene majke koje grcaju u besparici, silovane žene, zanemarena deca, nesreća, očaj, beda i jad, suvišan čovek socijalizma, opštenarodna sjebanost koja krasi našu kinematografiju i dan danas, bilo ostvarenje dobro ili loše. Svi filmovi koji su mi upropastili život su domaći, i to uglavnom iz (kasnih) osamdesetih. Nisu ni oni snimljeni '90-ih nešto lepršaviji, ali gledala sam ih kasnije i nisu ni približno ostavili traga kao prethodnici. Filmove iz osamdesetih gledala sam devedesetih, u prvom i drugom razredu osnovne škole. Kao da s devedesetima već nisu postojali svi preduslovi za nesrećno detinjstvo, morala sam povrh svega da ih začinim d...

Ko bi uopšte i mogao da izrežira i unapred osmisli koncert tokom kojeg se pojavljuje i devojka s pljoskom, i momak iz publike koji sa Sharleen razgovara o nekoj B strani singla kojeg se ni ona ne seća, sala u kojoj pola partera puši iako je 2018, muškarci koji stidljivo pevuše, pevačica koja nam priča kako je šesnaestogodišnja ćerka smara pitanjima kad će se vratiti kući u London („I say to her – fuck off!“)... Može samo kad je autentično i iskreno Nakon što je zbog bolesti Sharleen Spiteri otkazan nastup Texasa na letošnjem Arsenal festu, bend se odužio publici u Srbiji dodavši Beograd na listu gradova koje će posetiti u okviru aktuelne turneje. Iako promovišu album iz 2017. „Jump on Board“, pretežno sviraju stare, dobro poznate hitove. Uostalom, tako su se i promovisali njihovi nastupi, bar u ovom delu Evrope. I, zaista, od prvih taktova bilo je jasno da će biti tako. Nizali su se sve sami hitovi, od „I Don't Want a Lover“, kojim su se i proslavili, preko „Summer Son“, „Ha...

Beyonce, live 2018: Oda afroameričkoj kulturi i ženama Kada sam nakon koncerta u Areni napisala da je Beyonce održala dvosatni čas profesionalizma pred 20.000 ljudi, ni slutila nisam da će pet godina kasnije, gotovo na isti dan, ona to učiniti i pred čitavim svetom, i bukvalno i metaforički. Kao glavna zvezda večeri (da ne kažem hedlajner) najpopularnijeg muzičkog festivala, Coachelle - koja svima ide na živce zbog svoje hipsterske kvazihipi estetike i ogromne popularnosti među Instagram omladinom - Beyonce je održala čas i toj istoj omladini čiji najveći idoli uglavnom nemaju nikakvog talenta, i svojim kolegama od kojih su neki trenutno popularniji i aktuelniji od nje, i Coachelli kao takvoj, čiji ni najstariji posetioci ne pamte nastup kao onaj od subote, 14. aprila 2018. Beyonce je, međutim, i doslovno bila inspirisana koledžom, podučavanjem i fakultetskim životom u Americi, a ta inspiracija se mogla primetiti kako na kostimima tako i u izboru pesama, među kojima...

I bi Osmi mart. Žena iz čuvene ankete „Šta je 14. februara“ koja je kao iz topa dala odgovor „Osmi mart“ ni slutila nije koliko je u pravu. Postalo je to manje-više isto, oba praznika su kalendarski blizu, za oba valjda treba kupovti neke poklone, svuda su srca i ruže... Podvižnici i posvećenici iz sekte „Nije Valentinovo nego Sveti Trifun“ (Trifunovo?) godinama se ubijaju da dokažu da je 14. februar dan vina i pravoslavlja, nikakve ljubavi, zaljubljenosti i imperijaliste Valentina, kojeg Amerikanci hoće da nam poture preko Hrvata. Ti Trifunovci mnogo su glasniji od nas koji pokušavamo da objasnimo da Osmi mart nije ni za poklone ni (isključivo) za majke i razredne. Zato mi je svakog Osmog marta neprijatno da slušam i gledam kako se „slave žene“ i nude sniženja na kozmetiku i šminku dok se i dalje vrši i opravdava nasilje, dok se žene posmatraju kao kuvarice i sudopere ili kučke, uvek u opoziciji kurva-svetica, dok su plaćene manje od svojih kolega za isti posao, dok im se nameće...