Sandra Dančetović

I bi Osmi mart. Žena iz čuvene ankete „Šta je 14. februara“ koja je kao iz topa dala odgovor „Osmi mart“ ni slutila nije koliko je u pravu. Postalo je to manje-više isto, oba praznika su kalendarski blizu, za oba valjda treba kupovti neke poklone, svuda su srca i ruže... Podvižnici i posvećenici iz sekte „Nije Valentinovo nego Sveti Trifun“ (Trifunovo?) godinama se ubijaju da dokažu da je 14. februar dan vina i pravoslavlja, nikakve ljubavi, zaljubljenosti i imperijaliste Valentina, kojeg Amerikanci hoće da nam poture preko Hrvata. Ti Trifunovci mnogo su glasniji od nas koji pokušavamo da objasnimo da Osmi mart nije ni za poklone ni (isključivo) za majke i razredne. Zato mi je svakog Osmog marta neprijatno da slušam i gledam kako se „slave žene“ i nude sniženja na kozmetiku i šminku dok se i dalje vrši i opravdava nasilje, dok se žene posmatraju kao kuvarice i sudopere ili kučke, uvek u opoziciji kurva-svetica, dok su plaćene manje od svojih kolega za isti posao, dok im se nameće...

Svesni da se ova serija ne bavi ljudima s margine, već baš srednjom klasom, onima kod kojih je naizgled sve u redu i sa smislom, pitamo se kako je autoru Dejvidu Muru pošlo za rukom da tako običan život oslika tamnim bojama i komične elemente sakrije tamo gde ih najmanje očekujemo. On je seriju posvetio svojoj generaciji, onima rođenim posle 1979, koje smatra najmanje srećnima Još jedan britanski  dramedy  dragulj, „Not Safe for Work“, stigao je 2015. sa Kanala 4 i donosi sve nijanse turobne svakodnevice života javnih službenika. Glavna junakinja Ketrin radi u odeljenju za integraciju imigranata i u trenutku kada se jedno poglavlje njenog života okončava razvodom, počinje novo, još gore – budući da je vlada odlučila da njenom odeljenju sreže budžet, iz Londona je šalju u Northempton, sumorno okruženje i stecište „otpadnika“ iz javnog sektora. Sve što u Northemptonu može poći po zlu, poći će, bez sumnje, a način na koji se žrtve  outsourcinga  nose s probl...

Da je BBC zaista javni servis zahvaljujući kojem imate pravo da vidite sve, dokazuje serija „Klika“ („Clique“), premijerno prikazana u martu ove godine u onlajn formatu kanala BBC 3. Prikazivala se isključivo na internetu zato što je i publika kojoj je namenjena isključivo tamo. Serija je snimljena i producirana besprekorno, tako da se skupa garderoba, savršen ten i šminka mogu lako uočiti i ako se gleda na telefonu ili tabletu. „Klika“ svakako nije program koji će prosečni BBC-jev gledalac nestrpljivo čekati u nedelju uveče. Znaju to i autori serije koji su je promišljeno plasirali tinejdžerima, i to ne malobrojnima koji žive neopterećeni finansijskim problemima, već onima koji bi želeli da žive kao junaci serije. Ima tu svega – i studentskih domova, kampusa, zadimljenih klubova i pabova, ali uvek ušminkanih i sređenih. Tamo niko nikad nije gladan, niti iko išta jede; uglavnom se piju šampanjac i tablete, droga je posvuda i, naravno, niko ništa ne uči, osim nesrećne Elizabet...

Kakav samo praznični ugođaj možete prirediti sebi ako se odlučite da neko vreme provedete uz BBC-jevu novu, svežu i intrigantnu dramu „Apple Tree Yard“. Taj svojevrsni psihološki triler snimljen je po knjizi Luize Doti i na Ostrvu premijerno emitovan krajem januara i početkom februara. Mogu zamisliti kakvu su agoniju proživljavali oni koji su ovu mini seriju gledali iz nedelje u nedelju, tempom kojim se prikazivala. Samo četiri epizode od po sat vremena, a toliko doživljenog, nagoveštenog, slojevitog, iznijansiranog. Ta četiri sata kvalitetnog programa uspela su da ispričaju priču koja obuhvata nešto više od devet meseci. Kako u slučaju ove serije odavanje i najmanjeg detalja može da uništi gorepomenuti ugođaj, tako je i opis koji je dat na svim zvaničnim stranicama i reklamama recipročno klišetiran i nepotpun: „Civilizovana žena odjednom se nađe u svetu strasti, laži i opasnosti.“ Ili: „Provokativan triler o uglednoj naučnici uhvaćenoj u pogubnoj i kompromitujućoj laži.“ „Appl...

Elektronsko poštansko sanduče redakcije XXZ magazina usijalo se prethodnih nekoliko dana. Isprva smo pomislili da je reč o čitaocima-donatorima koji se javljaju povodom dobrovoljne  pretplate  ili o timskim igračima koji dobro funkcionišu pod pritiskom, uvek spremni za nove izazove (a.k.a.  marketing menadžerima koje tražimo ). Iako se prvi javljaju i hvala im na tome, a drugih ni od korova (a posla ima), inbox su nam ipak napunila pisma stručnjaka i uglednih ljudi iz inostranstva, budući da smo upravo u dijaspori najčitaniji. U toku je svojevrsni priliv mozgova srpskog, balkanskog, jugoslovenskog, regionalnog porekla. Naši vrsni stručnjaci još jednom su dokazali da nisu zaboravili sopstvene korene. Znanje i iskustvo koje su stekli u inostranstvu na prestižnim fakultetima i institutima rado dele s nama, vraćajući intelektualni dug zemlji koja ih je othranila. XXZ magazin vam, kao najmlađi ne-list na Balkanu, donosi u nastavku samo neka od pisama koja nisu ispunila s...

Neke serije i pored sveg kvaliteta i originalnosti nikad ne dočekaju drugu sezonu, neke opstaju zahvaljujući velikoj gledanosti, uprkos tome što ne vrede ničemu. Netflixova Girlboss, srećom, ne spada ni u jednu od tih kategorija. Niti je dobra, niti je bila naročito gledana i obožavana i, spoiler alert – slavno je i potpuno pravedno propala. Svakako, to što je uopšte imala i jednu sezonu od 13 epizoda i jaku medijsku promociju, nikako nije pravedno, posebno ne onda kada se setite da je Netflix imao srca da ukine Sense8. Ne tvrdim da je Girlboss kriva za Netflixovu budžetsku preraspodelu, ali – ništa nije slučajno i svi smo povezani. Na kraju je postignut luzerski kompromis, pa su obe serije otkazane, što nikako ne umanjuje bol koji Girlboss izaziva. Girlboss je uvreda za mozak, zdrav razum, logiku, emocije, gledaočevo vreme. Jedna je od retkih serija koje sam posle tri minuta prestala da gledam i kasnije joj se ipak vratila jer retko odustajem od serija, knjiga, filmova, ča...

U foto-finišu svog predsedničkog mandata, Tomislav Nikolić odlučio je da se pozabavi onim što ga je i do sada okupiralo – odlikovanjima. Tako je prošle nedelje Tanjug javio, a Blic preneo da je predsednik ni manje ni više nego odlikovao seriju „Vojna akademija“. Ne zna se ko je zaslužan za takvu naslovnu konstrukciju, ali je poražavajuće što se na tu vest niko nije osvrnuo, čak ni neki uticajni tviteraš Nikolić je zapravo odlikovao producenta Nebojšu Garića, koji je u ime serije primio priznanje „za izuzetan doprinos sistemu odbrane Srbije“. Kako je to jedna serija uspela da nam odbrani zemlju, vojna je tajna. Ipak, negledljivi skup prizora snimljen kamerom i novčano potpomognut da liči na spotove Dejana Milićevića iz '90-ih, dobio je takozvanu Vojnu spomen medalju. Možda je baš zahvaljujući toj sposobnosti da ni od čega napravi nešto što će imati estetiku spota, reklame i kvazipatriotizma u jednom, te da, na kraju krajeva, uopšte dođe do novca za takav projekat, produ...