Taylor je ovu godinu počela uveliko promovišući svoj album iz 2019. „Lover“; krajem januara u saradnji s Netflixom je stigao i dokumentarni film o njoj „Miss Americana“; nakon proglašenja pandemije, globalnog zaključavanja i karantina, u skladu s tim otkazivanja svih planova i velike turneje, 24. jula se pojavio „Folklore“ i promenio ne samo tok čitave njene karijere, već i mainstream muziku uopšte, što će u narednom periodu tek doći do izražaja.
Oslobođena, kako i sama potvrđuje, pritiska da stvori novi veliki pop hit, da anticipira želje publike i radio stanica, lišena tuđih pogleda i obaveza da misli o svakom detalju koji se ne tiče muzike, napravila je odlučujući i uz to maestralni zaokret u karijeri sa osmim albumom. U novembru je usledila njegova live verzija i muzički film „Folklore: The Long Pond Studio Sessions“ i taman kad smo mislili da nas iza ugla čeka novi singl i spot sa aktuelnog albuma (zapravo je izbacila samo jedan, „Cardigan“) ili reizdanje jednog od prvih pet albuma koje ponovo snima, vest o „Evermore“ preplavila je internet koliko juče, u četvrtak 10. decembra.
Poslednja scena iz spota za „Cardigan“ prva je u spotu za novu pesmu „Willow“, a tu su i vizuelne reference na prethodni album, koje upotpunjuju one literarne i auditivne, rasute po čitavom „Evermore“. Iako sestrinski, slične estetike i senzibiliteta, novi album nije puki nastavak prethodnog i to nam „Willow“ kao vodeći singl jasno stavlja do znanja. Uspeva da nas trgne iz melanholičnog raspoloženja i čak pozove na ples.
Autoreferencijalnost kod Taylor je neizbežna, tim pre što je kantautorka i što kontroliše svaki, a najpre kreativni aspekt svoje karijere. Očigledno svesna toga, uvek je pokušavala da osmisli potpuno novi stil, kako modni tako i muzički, za svaki album. Ovoga puta je, međutim, uspela da predstavi svežu priču upakovanu u „Evermore“ i izbegne repetitivnost, uprkos istoj estetici i uz iste saradnike - Aarona Dessnera iz benda The National, Jacka Antonoffa, Williama Boweryja (za kojeg s ispostavilo da jeste Joe Alwyn, momak, a očigledno i sjajan kreativno-poslovni partner Taylor Swift), Justina Vernona iz Bon Iver (koji se ovoga puta pojavljuje i kao autor, instrumentalista i pevač).
Konačno se otarasivši isključivo autobiografskog narativa, u „Evermore“ besprekorno plete niti tuđih priča, izmaštanih i zamišljenih situacija, dok nam se pred očima, hteli mi to ili ne, sklapaju virtuozne filmske minijature.
Dok slušamo „Champagne Problems“, „'Tis the Damn Season“, „Tolerate It“, „Happiness“, „Dorothea“ ili „Coney Island“ (duet sa Mattom Berningerom iz The National) – sve o propalim ljubavnim vezama, a nijedna ni nalik onoj drugoj – čini se da svedočimo intimnom trenutku raspada, potpunom porazu dvoje ljudi koje kao da prisluškujemo i krišom posmatramo, gotovo ilegalno. Uz „No Body, No Crime“ (saradnja sa bendom Haim) gledamo pravi zločin i whodunnit triler, uz „Ivy“ saosećamo sa nevernom suprugom, naslućujemo katastrofu koja se rađa iz iskre u „Cowboy Like Me“ ili „Gold Rush“...
U „Marjorie“, dok peva o svojoj pokojnoj baki koja je bila operska pevačica, Taylor priča univerzalnu priču o neprocenjivom, ali i nenadoknadivom vremenu provedenom sa onima kojih više nema. Priču koju znamo skratila je u „Long Story Short“, ali je i donela na nov način, neopterećen duhovima prošlosti. Njima se pak obraća u „Closure“, specifičnom glasovno-instrumentalnom nadigravanju, samo da i njih i nas podseti da i dalje imamo posla sa THE Taylor. Za kraj – „Evermore“ (sa Bon Iver), s pravom naslovna i sveobuhvatna, kao odlična muzička završnica albuma – s jedne strane priča za sebe, a s druge nit koja spaja jul i decembar, sve tokove u jedan, „Folklore“ i „Evermore“.
Tako piše Taylor Swift – kao da slika, režira i montira istovremeno, a sve uz glas kojim nam pesmu i donosi, glas nikad sigurniji i moćniji. Kako literarno i kreativno sazreva iz godine u godinu, možemo samo sa ushićenjem da očekujemo sve što sledi. Premda se neki fanovi pribojavaju da će se oprostiti od muzike, jer jedna od još uvek neobjavljenih bonus pesama nosi naziv „It's Time to Go“, jasno je da Taylor ne ide nikud.
U „The Lakes“, koja je zatvorila „Folklore“, i koju sasvim sigurno možemo nazvati njenom programskom pesmom, pozvala se na tradiciju romantičarske poezije, stavljajući je u direktnu opoziciju sa savremenim načinom života. Ipak, na kraju, ono n se izgubilo i ostalo je – evermore. Muzika ostaje tu zauvek.
Njena kula od slonovače je tek nužno zlo, ali beg iz žiže interesovanja bio je neophodan. Zahvaljujući tome je i uspela da snimi poslednja dva albuma, i to oba u istoj godini. Razmere zrelosti i rasta koje su doneli postaju merljive ako se setimo filma „Miss Americana“ s početka godine. Tek kad nije morala više nikome da dokazuje ništa, etablirala se kao autorka. To je ono što joj niko, mimo svih nagrada, priznanja i dostignuća, ne može oduzeti. Istina, sve bi bilo lakše da je muškarac, nikom ne bi morala da se pravda i dokazuje, malo ko bi sumnjao u njeno poetsko, ali i poslovno umeće, ponajmanje u status pop ikone. No, dok ona sve to jeste, pre svega je umetnica reči, pesnikinja. To je jasno svakom ko ume da čuje jedinstven glas. Nije u pitanju ni nova, ni stara, nego prava Taylor. Jedina koju znamo.
*Objavljeno u XXZ magazinu
Comments
Post a Comment