Sandra Dančetović

Živi svaki decembar kao da je januar Nova godina uvek stiže u najgorem mogućem trenutku – kad niko nema para. Baš tada treba obradovati najmilije, samo tad je onaj kaput na sniženju, a treba se i počastiti čašom kuvanog vina od 500 dinara i tako podstaći novogodišnju atmosferu... Tada treba i okititi jelku, ali ne samo nju. Kakvo je to domaćinstvo koje nema bar četvrtinu asortimana prosečne kineske radnje? I u tome nema ništa loše. Ukrašeni su gradovi, red je da ukrasimo i kuće, a i učestvujemo u ekonomskoj razmeni. Nova godina dolazi baš onda kada je priroda u totalnom rasulu – sve je odumrlo, osim onih par komaraca koji se skrivaju negde još od septembra; ništa ne raste, ne budi se i ne cveta, medvedi su u hibernaciji koja među čovečanstvom nije društveno prihvatljiva. Mrak pada u četiri posle podne, a dan i dok traje više podseća na sumrak. Da bi se kod ljudi održalo stanje budnosti, mora se podstaći euforija. Jedino kad se, kao proteklih nekoliko dana, dnevna temperatura...

Dolazi zima, a sa njom i ledeni dani, grejna sezona, radovi na mreži, dogrevanje i trošenje energenata nemilice. Kako se svi polako ekološki osvešćujemo, a i preziremo visoke račune, rešila sam i ja da poradim na preventivi i stari drveni prozor zamenim onim od PVC-a. Iako su drveni ekološki prihvatljiviji, ovi od PVC-a su energetski efikasniji. Rešim da promenim i ulazna vrata, kroz ona prethodna je dopiralo zavijanje vetra kao u horor filmovima. Zvučnoj izolaciji radovala sam se još i više. Urlanje tinejdžera svešće se na minimum, neće se čuti svaki motor, motorno vozilo, bušilica za asfalt. Neću više biti prisiljena da čujem „filozofske“ razgovore ljudi koji prolaze ispod mog prozora. Za sve ove godine niko ništa pametno nije rekao. Jedan prozor, jedna vrata. How hard can it be?! I koliko to dugo može da traje? Iskustva drugih kažu da uglavnom traje jedan dan, odnosno nekoliko sati. Dobro, nek traje i dva dana, kažem sebi, nije strašno. Nakon što sam u avgustu pogledala p...

Ashcroft je postao i junak i žrva svoje pesme, a ona je postala njegova programska u pravom smislu te reči – opisuje njegov rad, čitav njegov opus, ironična je, podsmeva mu se; proslavila ga je i bacila u blato. Ali, Richard nije ostao da se valja u njemu. Napisao je mnoge fantastične pesme od tad. Pristao je da bude sve što hoće menadžeri r'n'r veterana. Zajebavao se i s njima. Rekao je svojevremeno da je „Bitter Sweet Symphony“ najbolja pesma koju su u poslednjih 20 godina napisali Jagger i Richards. Sada je ponosno izjavio da se „jebeno remek-delo vratilo kući“. I jeste Proslava nečega što ni pod tačkom razno ne bi trebalo da nas interesuje (jer imamo mi i većih problema) otpočela je u nedelju 26. maja posle podne. Tada je spontano okupljena građanka (ja) shvatila da je to što su Richard Ashcroft i grupa The Verve dobili autorska prava na sopstvenu pesmu posle 22 godine zaista važno i da je se tiče. Tiče me se pre svega lično, jer The Verve volim otkad sam čula „Bi...

Photo: Milan Jovanović Dokumentarni film „Zaboravljeni“ izraelske rediteljke Nitze Gonen prikazan je na drugom programu RTS-a u nedelju, 27. januara, na Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta. Osim da je nastao u produkciji Udruženja iseljenika iz bivše Jugoslavije u Izraelu, o samom filmu može se naći jako malo informacija. Sve ukazuje na to da je završen 2018, pa ostaje nada da ga tek ove godine čeka svetska distribucija i „festivalski život“. Do sada je prikazan u Izraelu i na festivalu u Majamiju, a kada je o balkanskim zemljama reč, u nedelju je emitovan na televizijskim javnim servisima u Srbiji i Crnoj Gori, te u Novinarskom domu u Zagrebu prilikom obeležavanja Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta. Najvažnije je da film pogledamo upravo mi, stanovnici zemalja bivše Jugoslavije, čija se antifašistička ratna i posleratna istorija polako briše revizionističkom gumicom i rehabilitacijom zločinaca. Istorija Jevreja na ovim prostorima pak u mnogim slučajevima, na ...

Možda je dramatično reći da su mi dolenavedeni filmovi upropastili život, ali da su trajno uticali na mene, svakako jesu, u onom smislu da mi se želudac zgrči kada pomislim na njih, na neku scenu ili repliku, kada ih ponovo vidim na televiziji ili ih neko pomene. Ako to ne znači upropastiti, onda ne znam šta znači. Sve te tužne, ostavljene, razvedene majke koje grcaju u besparici, silovane žene, zanemarena deca, nesreća, očaj, beda i jad, suvišan čovek socijalizma, opštenarodna sjebanost koja krasi našu kinematografiju i dan danas, bilo ostvarenje dobro ili loše. Svi filmovi koji su mi upropastili život su domaći, i to uglavnom iz (kasnih) osamdesetih. Nisu ni oni snimljeni '90-ih nešto lepršaviji, ali gledala sam ih kasnije i nisu ni približno ostavili traga kao prethodnici. Filmove iz osamdesetih gledala sam devedesetih, u prvom i drugom razredu osnovne škole. Kao da s devedesetima već nisu postojali svi preduslovi za nesrećno detinjstvo, morala sam povrh svega da ih začinim d...