Over & out: Oproštaj od e-novina
Kad imaš neprijatelje, imaš sve
Veličina slova: 
Od tog februara 2013. značajno je porastao broj ljudi koji su prestali da mi se javljaju, a animozitet takozvanih prijatelja koji su još neko vreme ostali da parazitiraju u mom životu jednostavno se nije mogao sakriti
- Je l' radiš negde?
- Radim.
- Gde?
- U e-novinama.
- Dobro, nema veze, bitno je da se radi nešto.
Tako je tekao moj razgovor s jednom rođakom koja nije mogla ili želela da propusti priliku da mi stavi do znanja da mi život nema smisla. Jer – radim u e-novinama. A neće imati smisla ni od 22. jula, kad više ne budem radila u e-novinama. Jer – ipak je bolje da se radi nešto. Pa makar to bile i e-novine.
Sličnih razgovora sam imala bezbroj puta od februara 2013, kada sam počela da radim u ovomkontroverznom glasilu. Nije, doduše, nijedan bio ovako efektan, ali bitna je pažnja. Bitno je da se ljudi sete da ti kažu da je taj Luković „onako malo...“ (dopisati pridev po izboru, nikako afirmativan), da je agresivan, nepristojan, da „mnogo viče“, da su te e-novine ekstremne, da to nije pravo novinarstvo ako se ne trči na teren i ne uzimaju izjave od raznoraznih morona da bi se „čula i druga strana“...
Ipak, više je onih koji se uopšte ne sete ni tebe ni portala za koji radiš. Od tog februara 2013. značajno je porastao broj ljudi koji su prestali da mi se javljaju, a animozitet takozvanih prijatelja koji su još neko vreme ostali da parazitiraju u mom (besmislenom) životu jednostavno se nije mogao sakriti.
Nije tu samo reč o pukoj zavisti, iako uvek ima onih koji su ljubomorni na to što uopšte postojite i dišete. Tim zloglasnim pojedincima nije krivo što radim u novinama koje oni mrze, već što radim ono što volim, na mestu koje volim, na portalu čiji sam fan od 2009. i čije sam tekstove delila po društvenim mrežama godinama. Kako i zašto to baš meni da se desi! Lakše bi im bilo da radim bilo gde drugo, makar imala i veću platu, samo da radim negde gde bih bila demotivisana, diskriminisana, potcenjena, gde ne bih imala prilike da iskažem svoj stav i gde bih, po mogućstvu, morala da pratim crnu hroniku ili estradne puteve silikona.
Kakav je to posao na kojem te ne mobinguju (osim onih mesec dana prošle godine u Lukovićevom odsustvu, ali su moberi sami sebe poslali u ropotarnicu istorije), ne cenzurišu, rekreativno ne maltretiraju, gde nemaš „dress code“, radno vreme i čir na želucu?
Zar je moguće da taj Luković nije tako gadan kao što se priča, da ceni svoje zaposlene i bori se za njih? „Nismo se tako dogovorili. Hoću da budeš jadna i nesrećna kao mi, eto“, to su govorili pogledi i postupci kvaziprijatelja i šire okoline.
Ako već nisi jadna i nesrećna, oni će se potruditi da budeš. Kako pljuvanje po tvojim kolegama i radnom mestu ne pomaže, pomoći će ignorisanje.
- Je l' radiš negde?
- Radim.
- Gde?
- U e-novinama.
- Nikad čuo/-la/-lo/-li.
To je drugi i poslednjih godina najčešći scenario. Progresivno raste broj ljudi koji, odjednom, nikad nisu čuli za e-novine, a najviše ih je među takozvanim kolegama. Ignorisanje i okretanje glave pokazale su se kao izuzetno uspešne metode, tako da će se, što bi rekao Koeljo, vaseljena zaveriti da im ispuni sve to što žarko žele – da e-novina nema i da zaboravite da su uopšte postojale, iako nikad nisu čuli za njih.
Bez obzira na sve probleme i udarce što spolja što iznutra, nikad nisam poželela da radim nešto drugo. Da, volela bih da su okolnosti drugačije i da nas nisu dovele do gašenja, ali ni najgori časovi malodušnosti me nisu naterali da zaista poželim da idem linijom manjeg otpora i „uglavim“ se negde gde će mi biti lakše, „da se trpam, da me ima svuda“ (Goca Božinovska Šifer) tako što bih pogazila svoje principe i razmišljanja, da se po cenu boljeg finansijskog i društvenog statusa pretvaram da obožavam neki posao koji bih u dubini duše mrzela i za koji znam da nisam, da odem negde da perem sudove samo da bih otišla i to predstavim kao svoj najveći životni uspeh... Ništa od onoga što mi drugi predlažu.
And last, but not least, kao da prisustvujem kakvoj dodeli nagrada, a ne zatvaranju portala, moram da se zahvalim Petru Lukoviću, po cenu da mi ovaj tekst ne objavi, jer je on jedina osoba koja mi je, uopšte, dala šansu, koja mi je pružila mogućnost da se bavim novinarstvom i pisanjem onako kako želim, da naučim da prepoznam i sledim svoj glas i da se ne bojim da budem ono što jesam.
Zahvalna sam što sam mogla da budem deo e-novina, mesta koje ti omogući da stekneš mnogo neprijatelja, ali da sam sebi postaneš najveći prijatelj.
Comments
Post a Comment