CZKD tribina: Feral u odori Peščanika

U kući Borke ne pominji Lukovića

Piše: Sandra Dančetović

Veličina slova:

Photo: Braca Stefanović

Iako narodna umotvorina lepo kaže da u kući obešenog ne treba pominjati konopac, Lukovića i e-novine su pominjali sve vreme, na ovaj ili onaj način. I te manje ili više suptilne aluzije bi ostale samo to da gospođa iz publike nije u kući Borke pomenula Lukovića. Premda je delovalo da se ne poznaju, te da Ceca Lukić nema nikakve čvrste veze s Feralom i knjigom koju promoviše, a ni pojedine vesti iz Hrvatske je ne interesuju previše, ipak joj je prepušteno da zatvori tribinu još jednim svojim kraćim izlaganjem, opet o „njima trojici“ i ljudima koji nisu tu

Photo: Konjić Grabonjić

Petak, dan tmuran, odvratan, idealan za ostajanje u krevetu, ali kako sudbina i ironija vole da se poigravaju, baš tada, dok se dušmani brinu da li će e-novine nastaviti da rade, posla je više nego ikad. Te večeri u CZKD okupljaju se moji heroji iz rane mladosti, a ja sam poslata na undercover zadatak. Da je, recimo, 2007, trčala bih kao bez duše u tu sada, s obzirom na broj ambasada, začuđujuće mračnu ulicu – Birčaninovu. Trčala bih da čujem šta to pametno, duhovito i razborito imaju da kažu Viktor Ivančić, Boris Dežulović, Predrag Lucić, Svetlana Lukić, Saša Ilić, da vidim ko je Boris Pavelić i da li će i on postati moj idol. Od studentskog džeparca bih bez razmišljanja kupila i njegovu knjigu „Smijeh slobode“ (3.000 RSD), čijoj ću promociji upravo prisustvovati. Možda bih kupila i Dežulovićevu knjigu „Razgovori sa Smojom“ (1.500 RSD) i majice na kojima piše „Feral“ i „Smijeh slobode“, da svi vide kako sam samo progresivna i pametna, a još tako mlada.
Međutim, kako se sve odigrava u 2016, od heroja, pameti, svetla u mraku i čuvara vatre, ostala je želja da se, eto, pristojno provedem i opravdam ustajanje iz kreveta. „Žali, goro, žali, sestro“, čuje se u trolejbusu dok se približavamo Slaviji. „Da li je ovo neki znak, skrivena poruka“, pitam se. Telefoniram raznim ljudima, govorim da uskoro ulazim u CZKD, javljam utiske, valjda da bih se osetila manje usamljeno. Da je 2007, nas petnaestoro bi hitalo u smijeh CZKD slobode. Na ulazu vidim kolegu kojeg neko ubeđuje da uđe, on odbija, ulazim deset minuta ranije, u nadi da ću naći neko zavučeno mesto, shodno zadatku. Sala je, međutim, već puna, ljudi se tiskaju, stoje, sede na sceni, traže mesta, uzbuđeni su kao ja 2007.
Odustajem od zavlačenja po ćoškovima, idem napred, čujem Borku Pavićević kako udara dlanom o dlan i poziva publiku da konačno uđe i sedne: „Nemamo ceo dan, što pre sednete, pre će početi!“ Vidim prazne stolice u drugom redu, pitam gospođu da li je mesto do nje slobodno. „Jeste“, kaže, „samo su stavili ove novine na sva sedišta, pa deluje k'o da je zauzeto“. Uzimam novine, kad ono – „Ne da(vi)mo Beograd“, u tisku. Divim se aktivizmu postojanom i zdravom kao platan. Dobro je da neko još ima snage za to. Kako se ja toga nisam setila! Zašto ja nisam nešto odštampala, poslala poruku, tražila pomoć, osmislila, izložila gospođa Borki akcioni plan, niko mi nije kriv. Ima tih nekih mladih ljudi punih energije koji se bore za pravu stvar, iza kojih niko ne stoji do njihovog entuzijazma, aktivizma, želje za pravdom i borbom. To su verovatno pomislili i učesnici promocije, gosti iz Hrvatske, u suprotnom se Boris Dežulović ne bi na početku obratio sa „Dobro veče, Beograde na vodi“.

Photo:E-majstor, Braca Stefanović

Doduše, do njegovog izlaganja prošlo je više od pola sata. Za to vreme su razgovarali moderator Saša Ilić i autor „Smijeha slobode“ Boris Pavelić. Iz publike se nije čula ni mušica, meni su misli odlutale daleko van CZKD-a i svekolikog prostora slobode. Ne kažem da je bilo dosadno, verovatno je do mene. Ispala sam iz forme otkad ne idem na tribine i ine skupove, a možda sam unapredila ili se pomirila sa dometima sopstvene pameti i rasuđivanja, pa mi tuđa izlaganja ne deluju više tako sveže i inovativno. Sve sam to već negde čula, pročitala, i to bezbroj puta.
Saša Ilić nas obaveštava da Viktor Ivančić nije mogao da dođe zbog bolesti i da se izvinjava, nastavlja da priča o tome kako je monografija Borisa Pavelića jedinstvena i da joj je jedini pandan izvesna nemačka monografija o Brehtu. Priču nastavlja metaforom svetlosti u medijskom mraku, sa kojim smo ponovo suočeni, kamermani i tonci razgovaraju međusobno, glasni su koliko i Ilić. „Dobar ti ton“, viče kamerman toncu, razvlače se kablovi, raznose mikrofoni... Jednom rečju – sloboda, bukvalno.

Photo: Dragan Arsić

Pavelić kaže da je knjigu napisao jer je tu temu hteo da „otme zaboravu“, divio se tim ljudima, imao sreću da s njima sarađuje, odgovara na pitanja ko je sve imao ideju da piše o Feralu i kako, ko je šta i kad napisao, koliko je ko bio ličan, kako su se birale naslovnice... U publici još niko nije zaspao, ali se već polako stvaraju uslovi za to. Gledam ljude koji su zauzeli mesta sa strane, na sceni, vidim neka poznata lica koja i mene možda prepoznaju, vidim neka lica koja me zainteresovano/začuđeno gledaju, ali ja njih ne poznajem, uočavam još svojih heroja iz mladosti – Žarka Koraća, Vesnu Pešić, Sonju Biserko... Tu su i Florens Artman, Nataša Kandić, Filip David... U dubini scene nazire se Nataša B. Odalović, blizu nje neka gospođa koja je na ivici da zaspi, a već na sredini tribine je spavala snom pravednika. U prvim redovima vidim i Dejana Ilića, to the left kao predstavnika muzičkih kritičara Petra Janjatovića.
Moje misli o divnim ondulacijama i medeno plavim kosama gospođa ispred mene prekidaju povremene upadice Ilića i Pavelića, pitam se zašto ne mogu da se koncentrišem i pomno pratim, zašto je uvek zanimljivije na periferijama tribine. Možda je do tih silnih mirisa parfema koji se mešaju u jedno moje banalno „a sve se nema“, kao da je tribina „Punog mirisa“, a ne „Smijeha slobode“. Niko se ne smeje i ne oseća slobodno u tolikoj gužvi i zagušljivosti. Izuzimajući usnulu gospođu i nekoliko ljudi koji su izašli i potvrdili svoju slobodu, nama ostalima je bilo prilično tesno u svakom smislu, bar prvih pola sata.
I dok je atmosfera još smrtno ozbiljna, Borka prilazi i obraća se nekom s moje desne strane: „Ima li tu jedno mesto? Ima li malo više mesta? Znate, Teofil je veliki (pokazuje rukama, prim. a.) ...Pančić!“ Zašto sad nisam slobodna da se smejem, zašto?!
Prvi glasniji smeh i aplauz na otvorenoj sceni dobio je tonac koji je Borisu Dežuloviću naređivao da pomera mikrofone. Onda su se ljudi konačno opustili, bilo je i pokušaja usiljenog glasnog smeha, želja publike da se smeje i zabavi mogla je da se reže nožem. Zato se valjda prolomio smeh i na Ilićevo: „Svetlana, ti si dugo u medijima“, na šta je ona odgovorila: „To je moj posao.“ Dobra žurka, zar ne? „Zanima me da li se sećaš kako je tekla recepcija Ferala u Beogradu, kojim putevima je to dolazilo do ove sredine, kako se čitalo i kako su ljudi reagovali“, pitao je Ilić, nakon čega su očekivano usledila opšta mesta poput „videli smo da nismo sami“, „nije postojao internet, to nam je bila jedina komunikacija“, opet svetlo u mraku, osvajanje slobode i(li) tome slično. Pažljivom uhu pak nije promakla Cecina konstatacija da je u Feralu bilo dosta toga „o čemu mi nismo znali“ i što nas „pravo da vam kažem, nije ni zanimalo“. „Doduše, ja i ne znam šta je Feral“, nastavila je, „osim što je to grupa ljudi koju sada vidimo ovde, u tom smislu ne vidim da je Feral ugašen“, dodavši da je nestajanje Ferala najviše godilo Peščaniku, koji je nastavio da objavljuje tekstove bivših feralovaca. Ceca je svojim dugogodišnjim prijateljima Luciću i Dežuloviću uputila i kompliment da su mnogo bolji novinari i pisci nakon ere Ferala, što zbog čitanosti takođe godi Peščaniku, iako njima čitanost nije bitna. „Svejedno je koliko imate čitalaca, 100 ili 100.000, kad nemate oglašivače. Jer onaj kojeg mi hoćemo neće da se oglašava kod nas, a onog ko hoće da se oglašava mi nećemo“, poentirala je Ceca malom lekcijom o bannerima za sve neprisutne.

Photo: Palmir Palo

Iako se ogradila opaskom da je reč o autoprojekciji, osetila sam se e-prozvanom i kada je rekla da je bolje što je Feral ugašen jer nema smisla održavati nešto po svaku cenu ako je propast izvesna, a materijalno stanje sve lošije. Kasnije je i Lucić pominjao sve veći broj portala koji se gase, ne mogu da opstanu, bilo je reči i o novinarima koji ne mogu da pronađu posao... Sve u svemu, prostora za (auto)projekciju koliko hoćete.
Prisutni su, na osnovu sopstvenog iskustva, ponudili i neka praktična rešenja problema finansiranja medija. Ako ne želite oglašivače, a ni oni vas, postoji nekoliko opcija: da vas finansiraju poreski obveznici Norveške ili Švedske (slučaj Peščanik), da vas finansiraju poreski obveznici Hrvatske i(li) Srbije (tjednik Novosti, za koji piše Dežulović ili Novi list, za koji piše Lucić). Generalno, Dežulović budućnost (štampanih) medija vidi u državnom finansiranju. Džaba sam vadila olovku i papir da zapišem ideje za finansiranje kad e-novinama država u obliku suda upada na namenski račun za projekat koji finansira država u obliku ministarstva kulture. Da je reč o stalnom finansiranju, kao što je to slučaj sa hrvatskim medijima, upadanje na račun bio bi najmanji problem. Zamislite tad linč (bivših) prijatelja. Kad neko od njih pak radi za list koji finansiraju država, tajkuni, domicilni i strani poreski obveznici i NGO, radi se o borbi za opstanak, niko ih ne optužuje da su se prodali. Bar ne (bivši) prijatelji.

Photo: Braca Stefanović

Bavila se Ceca Lukić i poljskim zakonima o slobodi medija i Rusijom, odnosno ruskom štampom i ruskom opozicijom, za koju je, govore statistike o posećenosti sajta Peščanika, hrvatsko pučanstvo neviđeno zainteresovano. Srbiju je zaobilazila, predsednika tehničke vlade nije htela ni da spomene: „Kad bih izgovorila njegovo ime, to bi bilo kao da sam izgovorila psovku.“ Žalosno je, kaže Ceca, da je Taj Čije Se Ime Ne Pominje dobar Zapadu jer je za Evropsku uniju i NATO pakt. „Da li vas ubija Vučić? Ne ubija vas, za sada“, tom mišlju se vode stranci. I dok je dobar tim švedskim, norveškim i inim partnerima, nećemo ga se osloboditi, a borba za slobodu je najprofitabilnija. Devedesetih se bar znao neki red. „Vi ste '90-ih mogli da budete podržani kol'ko-tol'ko i da se osećate tako, da znate da niste sami. Sada ste sami. Zajdeno smo sami, sa svojim prijateljima, sa svojim sagovornicima“, zaključi Ceca. Ako hoćete da vam bude dobro, onda ništa.
Usledila se pitanja publike. Javlja se Petar Janjatović (to the left, to the left), pita ima li šanse da neki Srbin počne da piše za Novosti, tjednik srpske manjine u Hrvatskoj. „Ako je dovoljno dobar za Balkan, onda da“, odgovara Dežulović duhovito, šala se naslanja na komiku, uskoro će početi i Dežulovićev i Lucićev performans „Melodije smeha i slobode“, sve preti da se završi u light tonu, ali se u poslednjim minutima iz publike javlja gospođa i pita: „Kad pomislim na Feral, pomislim na vas trojicu, ali pomislim i na Petra Lukovića. Zašto Petra Lukovića ovde nema?“
„Zašto psujete“, šaškasto dobacuje muški glas iz publike. Konačno smeh u CZKD! Sledi dramska pauza, Pavelić, Lucić i Dežulović pokušavaju da smisle odgovor. Jedan od njih mrmlja nešto poput: „...to pitanje, ali...“, nakon čega, ne želeći valjda da učesnicima i dalje bude neprijatno, gospođa pita ima li Lukovića u knjizi. „Ima, ima“, ori se sa scene, na to pitanje znaju odgovor. „Pomenut je svako ko je radio za Feral“, Lucić artikuliše misao. „Ima ga u knjizi, naravno, k'o što je i nas nekad bilo na e-novinama“, nastavlja Dežulović, čiji je tekst poslednji put objavljen u e-novinama januara davne 2016.

Photo: Konjić Grabonjić

„Meni je žao što Pero Luković nije ovdje. Ali, koliko ja znam, razlozi zbog kojih on nije ovdje nemaju veze s Feralom“, iskren je Pavelić.
„Evo ga razlog, ja sam razlog, evo ga razlog“, ustaje Borka kao kakva Majka CZKD Hrabrost i mašući rukama dovodi ovo veče do kulminacije. „Pitajte Vučića“, dodaje. Valjda je htela da kaže „Đilasa“, pogreši čovek, zagušljivo je, aure parfema su ogromne, kasno je...
Pavelić se za to vreme presabrao i poentirao: „Žao nam je svima, ali... (Borka dobacuje da joj nije žao, za slučaj da je neko slučajno nije čuo ili razumeo, prim. a.) Mogu reći da mi je žao što nema Pere s onoga sveta, ali... Ja sam sa Perom Lukovićem radio nekoliko intervjua i mogu reći da sam za njega oduvijek gajio i osobno, a naročito profesionalno duboko poštovanje i mislim da je u knjizi zastupljen kako valja. Nije ni prešućen... A inače ću vam kazati da mislim da je taj odnos Ferala i Beograda naročito zanimljiv i bio bi zanimljiv kao jedan članak, jer je Feral dugo bio jedini izvozni proizvod iz Hrvatske u Srbiju, a imao je i dugo jedinog dopisnika.“

Photo: Luka Rubinjoni

Ceca Lukić nije se oglašavala povodom slučaja „Luković“, već je nastavila sa aluzijama, reminiscencijama, indirektinim osvrtima, rekli bi zlobnici pasivno-agresivnim oblicima verbalnog ponašanja, ali tu nema nikakve agresije, tek jednog u nizu pokušaja da se opravda sopstveno prisustvo na tribini o Feralu. Pored „njih trojice“, kaže Lukić, za Feral je pisalo još mnogo značajnih autora, poput Marinka Čulića, Heni Erceg i tako dalje... „Govorimo, dakle, o tome šta su ti ljudi radili i šta rade i dan danas. To je važno! Ne možemo mi izolovati jedan deo života, jedan period i govoriti samo o tome“, smatra Ceca i u pravu je. Kada bi se kojim slučajem izolovao period koji obuhvata kraj 2002. i sam početak 2003, do 12. marta, i poslušalo kako se u Peščaniku govorilo o tadašnjem premijeru, to ne bi bilo pravedno ni prema Peščaniku, a naročito ne prema Đinđiću.
Iako narodna umotvorina lepo kaže da u kući obešenog ne treba pominjati konopac, Lukovića i e-novine su pominjali sve vreme, na ovaj ili onaj način. I te manje ili više suptilne aluzije bi ostale samo to da gospođa iz publike nije u kući Borke pomenula Lukovića. Premda je delovalo da se ne poznaju, te da Ceca Lukić nema nikakve čvrste veze s Feralom i knjigom koju promoviše, a ni pojedine vesti iz Hrvatske je ne interesuju previše, ipak joj je prepušteno da zatvori tribinu još jednim svojim kraćim izlaganjem, opet o „njima trojici“ i ljudima koji nisu tu. Ne, naravno da nije reč o Lukoviću, već o Heni Erceg i Marinku Čuliću. Svi ti ljudi, smatra Lukić, misle isto i na osnovu njihovih tekstova se da zaključiti šta misle i u kom pravcu ide njihova misao. Čak i kada je tekst loš(iji), važan je stav, to je čitaocima bitno. Jer „sve se oko njih raspada, potrebno im je da znaju šta mislite“. Potrebna im je – „moralna vertikala“. Ako se niste prepoznali, onda ništa.

*Objavljeno 9. 3. u e-Novinama