Sandra Dančetović

Svi scenariji koje pažljivo razrađujemo i režiramo u mislima, sve hipotetičke situacije koje konstruišemo dok sanjamo budni, sve savršene reakcije i replike koje nikad ne izgovorimo; sve smicalice, postupci, zavere i osvete do kojih nikad ne dođe jer smo kukavice, jer nas mrzi, možda zato što baratamo i nekim zdravijim mehanizmima, na kraju krajeva, jer se to tako ne radi i šta će svet da kaže - doctor Foster sprovodi u delo. „A Woman Scorned“ stoji kao podnaslov, odnosno kompletira naslov serije i dovoljno objašnjava. Gemma Foster je arhetip žene-majke-kraljice kojoj je naneta nepravda i koja se sa problemima hvata ukoštac na najbolji mogući način. Ne po sebe, niti po svoje dete, ili okolinu, već za gledaoce. Zaista ima nešto u tom neverovatnom osećaju obračuna s prevarantima i konačnog zadovoljenja pravde. Kad se sve idealno posloži, kad se plan sprovede do kraja i servira ledeno-hladna osveta, kao Beyoncein album „Lemonade“ pre nego što oprosti Jay-Ziju... Gemmu Foster upoznaje...

I ne baš tek tako, potrošila sam nekoliko sati života na reanimirani leš dobro poznate serije Seks i grad , koja se u ovom pokušaju reinkarnacije zove I tek tako... , odnosno And Just Like That... Sa sve tri tačke. Davne 2003, kada je Seks i grad žario i palio ženskim mozgovima, sedela sam s drugaricama u jednom kafiću na Zlatiboru. Bile smo tinejdžerke, potpuno svesne da ne želimo da repliciramo živote popularne TV četvorke. Međutim, žene u dvadesetim ili tridesetim za stolom do nas živele su svoj Sex and the City . Dok je jedna od njih bezuspešno sastavljala poruku nekom pokušaju zlatiborske Zverke, druga joj je suflirala: - Stavi tri tačke, stavi tri tačke! - Što tri tačke?! - Pa, eto, kao, ne možeš da završiš rečenicu... And Just Like That... Nisu mogli ni autori serije. Nikad nije mogla ni Carrie. I kad bi dovršila rečenicu, pokazalo se da bi bilo bolje da nije. Njeni saharinski otužni zaključci kolumni bili su nešto najgore što je pokojni Seks i grad imao da ponudi. D...

  Da Oscar Isaac nije početkom septembra na festivalu u Veneciji ljubio unutrašnji deo nadlaktice Jessice Chastain, možda u ovom odsudnom trenutku niko ne bi gledao Scenes from a Marriage . Bilo da je to deo propratnog marketinga, dokaz neporecive hemije između kolega čije prijateljstvo datira još od studija, ili pak i jedno i drugo, čini se da se više govorilo o tome nego o samoj seriji. HBO ju je, tradicionalno, emitovao jednom nedeljno, a interesovanje je, izgleda, opadalo kako je vreme odmicalo, da bi se ponovo aktiviralo nakon poslednje epizode. U međuvremenu su se pojavili novi TV hitovi, nešto dinamičnije i zaraznije, što bolje drži pažnju i lakše se prati. Nije ova serija intelektualno zahtevna ili naporna, mnogima je poznato o čemu govori i čime se bavi, no možda je baš to ono što ljude odbija. Gledaoci žele eskapizam bez neprijatne tišine i lomova, ne žele da gledaju određene verzije sebe na ekranu (uglavnom bogatije i bolje stilizovane), možda su sve to prošli ili ne b...

  Medijski javni servis (evropske Srbije) napokon je dobio priliku da prikaže domaću seriju rekordne gledanosti, onu koja takvu gledanost apsolutno zaslužuje i koju treba da pogleda svako – ne samo u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji, već svako ko bude imao priliku, bez obzira na to odakle dolazi. Serija „Porodica“ scenariste i reditelja Bojana Vuletića prikazivala se od ponedeljka 29. marta do petka 2. aprila, a prati događaje od pre tačno 20 godina, odnosno hapšenje Slobodana Miloševića i sve što se desilo neposredno pre i što je usledilo neposredno posle. Baš kao i svaka politička tema, s dramskom obradom ili ne, izazvala je brojne komentare, društvene mreže su se usijale, apsolutno svako je imao nešto da kaže i primeti. Ono što je mene nateralo da pogledam „Porodicu“ jeste inventar studija TV Happy. Kad kažem inventar, mislim na goste i voditelje koji tamo spavaju i ne smenjuju se. Tako je jutarnji program „srećne televizije“ od konstantne satanizacije i diskreditacije Danijele Šta...

  Neka ljubi se Istok i Zapad „The Queen's Gambit“ uspeva da iznad rivalstva, takmičenja i prestiža stavi sam smisao igre i potrebu za njom, čoveka, izabranu porodicu i razumevanje u različitosti, ne čineći pritom da to izgleda kao već viđena patetika, nego kao najlepša poezija Iako su u poslednjih deset godina brojne serije stekle kultni status, a produkcija dramskog TV programa u svetu nikad nije bila jača, malo je toga što nas posle nebrojeno sati pred ekranom i stotina odgledanih epizoda još uvek može ganuti. Nova Netflixova serija  „The Queen's Gambit“  u mom slučaju je uspela upravo to. Nakon nepravedno otkazanog i nikad prežaljenog  „Messiah“ , ove lude 2020. samo me je priča o genijalnoj šahistkinji približila nečemu što možemo nazvati katarzom. Kad kažem približila, mislim – fiksirala, prikovala, zakucala, raspametila. Tokom poslednje scene već sam bila u suzama ushićenja, egzaltirana pred umetničkim delom i načinom na koji je priča ispričana, a nakon nje sa...

„La Casa de Papel“ ima svojih mana i svesna ih je. Uspešno manipuliše opštim mestima, ljubavnim pričama koje podsećaju na one iz telenovela, zapletima svojstvenim krimićima i trilerima, a naročito našim očekivanjima. „Gledaš li ti filmove“, pita jedan od otmičara taoca. „Ne, gospodine, ja gledam samo serije“, prestravljeno odgovara ovaj, nespretni štreber s kojim se instant identifikujemo i kojem se istovremeno smejemo Poznato je da svaka španska serija od gledalaca stvara ili zagrižene fanove ili ljute protivnike. Indiferentnih nema, osim onih koji žive pod kamenom i ne znaju da se lome koplja oko španskog delikatesa. TV serija „La Casa de Papel“ postoji već tri godine, ali čini se da je planetarnu popularnost stekla za vreme korona karantina. Činjenica da ju je nakon prve dve sezone otkupio Netflix svakako je tome doprinela, pa je lansiranje poslednje sezone okupilo ne samo dugogodišnje ljubitelje, već i novu publiku koja je nadoknadila propušteno. Serija je zaraz...

Ova soba je moj karantin Već smo  pisali  o tome da se za vreme pandemije od ljudi zahteva gotovo nemoguće - treba ostati miran, ali savestan i odgovoran. U svetu u kojem se mediji hrane panikom, a paničari medijima, nije lako ostati pribran i opušten, naročito zato što ni pre pandemije nismo bili pribrani, niti opušteni, a ni smireni. Uvek ima razloga za paniku i nezadovoljstvo, stalno nam nešto fali i uvek nedostaje vremena da ispunimo sve obaveze, ali i sopstvene želje. Zato životu, naročito u vanrednim okolnostima, treba prići sa neke druge strane. Ne mora ona nužno biti vedrija, ne morate se baš u ovom trenutku okrenuti lajf koučevima i njihovim lekcijama, ali neke novine svi možemo da uvedemo, i to baš one za koje nikako nismo mogli naći vremena. Bilo da radite (k)od kuće, idete na posao, ili ga nemate, poželjno je da socijalne kontakte svedete na minimum. Sve izlaske do grada, u restoran, kafić, tržni centar, pozorište, bioskop treba redukovati i posvetiti se ...

Tek što smo objavili spisak omiljenih serija 2019. godine, a lista za 2020. je već krenula da se popunjava, potpuno spontano i neočekivano. Netflixova serija „Messiah“ pojavila se 1. januara i odmah je postala predmetom raspredanja i kontroverzi. Krenulo je najpre najnižim ocenama na IMDb-u koje su dolazile uglavnom od onih kojima je serija povredila religiozna osećanja uprkos tome što je nisu ni gledali. Potom je usledio talas desetki i hvalospeva, dok su u najmanjem broju one (o)srednje ocene. „Messiah“ je, gle čuda, podelio čovečanstvo, strane su zauzete čvrsto, mišljenja se zastupaju nepokolebljivo. Nema „ljubi bližnjeg svog“, ništa pruži ruku, pomozi drugu u nevolji, „neka ljube se Istok i Zapad“. Počela sam da gledam seriju, potpuno nesvesna svega što je prati, na julijanski Božić, prigodno. Naravno, ne zbog tematike, već zbog toga što na najradosniji hrišćanski praznik valja sve započeti, pa i gledanje nove serije. Crkva ne propagira sujeverje, ali recite vi to verni...

Svesni da se ova serija ne bavi ljudima s margine, već baš srednjom klasom, onima kod kojih je naizgled sve u redu i sa smislom, pitamo se kako je autoru Dejvidu Muru pošlo za rukom da tako običan život oslika tamnim bojama i komične elemente sakrije tamo gde ih najmanje očekujemo. On je seriju posvetio svojoj generaciji, onima rođenim posle 1979, koje smatra najmanje srećnima Još jedan britanski  dramedy  dragulj, „Not Safe for Work“, stigao je 2015. sa Kanala 4 i donosi sve nijanse turobne svakodnevice života javnih službenika. Glavna junakinja Ketrin radi u odeljenju za integraciju imigranata i u trenutku kada se jedno poglavlje njenog života okončava razvodom, počinje novo, još gore – budući da je vlada odlučila da njenom odeljenju sreže budžet, iz Londona je šalju u Northempton, sumorno okruženje i stecište „otpadnika“ iz javnog sektora. Sve što u Northemptonu može poći po zlu, poći će, bez sumnje, a način na koji se žrtve  outsourcinga  nose s probl...

Kakav samo praznični ugođaj možete prirediti sebi ako se odlučite da neko vreme provedete uz BBC-jevu novu, svežu i intrigantnu dramu „Apple Tree Yard“. Taj svojevrsni psihološki triler snimljen je po knjizi Luize Doti i na Ostrvu premijerno emitovan krajem januara i početkom februara. Mogu zamisliti kakvu su agoniju proživljavali oni koji su ovu mini seriju gledali iz nedelje u nedelju, tempom kojim se prikazivala. Samo četiri epizode od po sat vremena, a toliko doživljenog, nagoveštenog, slojevitog, iznijansiranog. Ta četiri sata kvalitetnog programa uspela su da ispričaju priču koja obuhvata nešto više od devet meseci. Kako u slučaju ove serije odavanje i najmanjeg detalja može da uništi gorepomenuti ugođaj, tako je i opis koji je dat na svim zvaničnim stranicama i reklamama recipročno klišetiran i nepotpun: „Civilizovana žena odjednom se nađe u svetu strasti, laži i opasnosti.“ Ili: „Provokativan triler o uglednoj naučnici uhvaćenoj u pogubnoj i kompromitujućoj laži.“ „Appl...