Remek-delo: TV serija „The Queen's Gambit“ (2020)

 

Neka ljubi se Istok i Zapad

„The Queen's Gambit“ uspeva da iznad rivalstva, takmičenja i prestiža stavi sam smisao igre i potrebu za njom, čoveka, izabranu porodicu i razumevanje u različitosti, ne čineći pritom da to izgleda kao već viđena patetika, nego kao najlepša poezija

Iako su u poslednjih deset godina brojne serije stekle kultni status, a produkcija dramskog TV programa u svetu nikad nije bila jača, malo je toga što nas posle nebrojeno sati pred ekranom i stotina odgledanih epizoda još uvek može ganuti. Nova Netflixova serija „The Queen's Gambit“ u mom slučaju je uspela upravo to. Nakon nepravedno otkazanog i nikad prežaljenog „Messiah“, ove lude 2020. samo me je priča o genijalnoj šahistkinji približila nečemu što možemo nazvati katarzom. Kad kažem približila, mislim – fiksirala, prikovala, zakucala, raspametila. Tokom poslednje scene već sam bila u suzama ushićenja, egzaltirana pred umetničkim delom i načinom na koji je priča ispričana, a nakon nje sam mogla samo spontano da aplaudiram i ponavljam: „Bravo, bravo“ i „Kakva je serija!“ dok je išla odjavna špica.

Naša recepcija, naravno, uslovljena je onim što gledamo, ali u velikoj meri zavisi i od nas samih, pa ovakvu reakciju mogu pripisati i sopstvenoj pojačanoj osetljivosti, kao i sklonosti ka određenim scenarističko-rediteljskim rešenjima. No, bez obzira na to, završne scene ove serije biće uvrštene u spisak najboljih svih vremena. Čak i da ne bude tako, svakom bih preporučila ovu seriju zato što to svojim kvalitetom zavređuje.

Snimljena prema istoimenom romanu Waltera Tevisa iz 1983, prati Beth Harmon od detinjstva do ranih dvadesetih godina, od odrastanja u sirotištu do šahovskih turnira po svetu... Njen talenat prvi uočava gospodin Shaibel, domar, sa kojim Beth najradije provodi vreme – u podrumu sirotišta, igrajući šah. Kako saznajemo u seriji, Harmon je jedna od onih intuitivnih šahistkinja, kojoj se potezi sami „javljaju“, najpre zahvaljujući genijalnosti, a potom i sedativima kojima su '50-ih godina u Americi legalno kljukali decu. Tako Beth pored toga što ispoljava neverovatan talenat u ranom detinjstvu, istovremeno razvija i zavisnost. Njenu borbu sa zavisnošću od tableta, a kasnije i alkohola, pratićemo sve vreme, kao i stalno vraćanje duhova prošlosti i pretrpljenih trauma, naročito u vezi sa majčinim odlaskom kojeg se živo seća.

Sve ovo zvuči kao neka već poznata, davno ispričana priča, ali čar ove serije i jeste u tome što ima svež pristup i ne reciklira milion puta viđene formule, što uopšte nije lako. Svi klišei su uspešno izbegnuti, uprkos tome što tok radnje može biti prilično predvidiv. Tajna je možda u tome što su likovi građeni tako da ih posmatramo kao celovite individue, a ne društvene prototipove. To se preslikava i na njihove odnose, oslobođene obrazaca na koje smo navikli. Ako se neki odnos i uspostavi stereotipno (naročito ljubavni ili onaj sa osobama od autoriteta), ubrzo će nas autori razuveriti i početi da se poigravaju opštim mestima.

Nagledali smo se filmova i serija o kompleksnim ličnostima s bolestima zavisnosti i nesrećnim detinjstvima. Danas su to već datosti. Gotovo i da nema glavnog lika bez teške prošlosti čiju sadašnjost ne obeležavaju alkohol, droga, tablete i promiskuitetno ponašanje kao posledica svega navedenog. Pripišemo li sve te osobine ženskom liku – eto nama hita!

Zato sam u septembarskoj najavi novih serija za „The Queen's Gambit“ napisala: „Siroče koje otkriva da je vunderkind i šahovski genije i uz to devojka u svetu i profesiji kojom dominiraju muškarci možda zvuči kao zanimljiva priča, ali bojimo se da će postati tek još jedan tinejdž hit za zgrtanje novca u teškim vremenima. Ako se ispostavi drugačije, javno ćemo se izviniti.“ Međutim, ne samo da sam se gorko prevarila, nego me je kraljica matirala tako da ne mogu da dođem sebi! I ne samo da se izvinjavam, nego padam ničice pred ovim remek-delom!

Beth nije tek još jedna u nizu „kompleksnih ženskih likova“ građenih po šablonu (savršenog stila i boje kose/perike, uzgred), već jedinstvena ličnost, toliko složena da se čini da nikad ne prestajemo da je upoznajemo. Introvertna, čudna i povučena, a opet sa neverovatnom sposobnošću da se poveže sa drugima i razume ih, autodestruktivna i empatična, analitična i emotivna, praćena isto tako posebnim likovima poput Jolene, Alme, Townesa, Bennyja, Shaibela, Borgova... Anya Taylor-Joy zablistala je kao Beth Harmon, njena pojava je magična i harizmatično nenametljiva, a uz nju je svako dobio svojih nezaboravnih pet minuta, uključujući i Islu Johnston i Annabeth Kelly u ulogama male Beth.

Celokupni prikaz sveta šaha takođe prkosi očekivanjima. Šahisti uprkos kompetitivnosti i pritisku ostaju svesni činjenice da ništa nije važnije od igre. U skladu s tim stoji i njihovo dostojanstveno prihvatanje poraza, podrška kolegama, saradnja i zapravo pravi sportski duh kakav se retko viđa. Kako ne znam ništa o šahu, moguće je da stvaranje takvog sveta spada u domen autorske intervencije i idealizacije, ali divno je što dopušta da verujemo da je takav svet moguć. To se naročito odnosi na doživljaj i tretman Rusa i Sovjetskog Saveza, budući da Beth svoje najveće uspehe postiže upravo u jeku Hladnog rata. „The Queen's Gambit“ uspeva da iznad rivalstva, takmičenja i prestiža stavi sam smisao igre i potrebu za njom, čoveka, izabranu porodicu i razumevanje u različitosti, ne čineći pritom da to izgleda kao već viđena patetika, nego kao najlepša poezija.

„Imagine all the people living life in peace“, rekao je Lennon, dok bi Beth dodala: „...and playing chess!“ Kakva divna i neočekivana lekcija! Ne o šahu, o svemu ostalom.

*Objavljeno u XXZ magazinu