Tek što smo objavili spisak omiljenih serija 2019. godine, a
lista za 2020. je već krenula da se popunjava, potpuno spontano i neočekivano.
Netflixova serija „Messiah“ pojavila se 1. januara i odmah je postala predmetom
raspredanja i kontroverzi. Krenulo je najpre najnižim ocenama na IMDb-u koje su
dolazile uglavnom od onih kojima je serija povredila religiozna osećanja uprkos
tome što je nisu ni gledali. Potom je usledio talas desetki i hvalospeva, dok
su u najmanjem broju one (o)srednje ocene. „Messiah“ je, gle čuda, podelio
čovečanstvo, strane su zauzete čvrsto, mišljenja se zastupaju nepokolebljivo. Nema
„ljubi bližnjeg svog“, ništa pruži ruku, pomozi drugu u nevolji, „neka ljube se
Istok i Zapad“.
Počela sam da gledam seriju, potpuno nesvesna svega što je
prati, na julijanski Božić, prigodno. Naravno, ne zbog tematike, već zbog toga
što na najradosniji hrišćanski praznik valja sve započeti, pa i gledanje nove
serije. Crkva ne propagira sujeverje, ali recite vi to vernicima ili probajte
da uključite mašinu na crveno slovo.
Od serije nisam znala šta da očekujem, niti sam uopšte imala
ikakva očekivanja. Bila sam spremna da je ugasim posle deset minuta ako mi se
ne dopadne i započnem neku drugu u slučaju da je glupa i(li) dosadna. Ne zato
što bi mi povredila verska osećanja. Upravo suprotno – ova serija je u meni
probudila davno potisnuta verska osećanja, a nije me vratila crkvi kao
instituciji, utvrdivši tako moju religioznu poziciju koja bi se mogla opisati kao
više od agnostika, manje od vernika. Ili
standardi pre statusa, oličeni u
imenu jedne grupe na Facebooku koje glasi: „Isus Krist kao primjer OK
ponašanja“. Upravo tako sam videla i našeg mesiju iz serije, kao primer OK
ponašanja, uz veliku dozu harizme, tajanstvenosti i izvesnu dozu natprirodnih
moći. Ne bi me, da se iz fikcije preseli u realnost, mesija iz ove serije
ponukao da ga sledim, ali ni da ga osporavam. Međutim, upravo su te dve
krajnosti dominantne u seriji, što se pokazalo kao pravi izbor, s obzirom na
reakcije koje su usledile.
Mesiju, ispostaviće se, svi prate – i oni koji u njemu vide
božjeg sina, poslanika ili proroka, i oni koji pak žele da dokažu da je lažov,
terorista ili tek šarlatan. Prvi mu pristupaju u skladu sa učenjem o drugom
Isusovom dolasku koje zastupa religija kojoj pripadaju, potonji su pak surovo
racionalni i skeptični. Među njima prednjači Eva, službenica CIA-e, čiji je
vrhovni bog, kako sama kaže, istina, a put do nje popločan je crno-belim
stavovima jer sredine i sive zone ne sme biti. No, i njena će vera biti
pokolebana na više nivoa, kao i kod svih ostalih likova, s tim da njen ima
najviše potencijala da se u narednoj sezoni razvije i otkrije sve moguće
slojeve.
Mesija, ipak, nikog nije pozvao da ga prati, niti je sam
sebe ikada nazvao mesijom. Svi atributi, pohvale, prezir, prihvatanje i
odbijanje došli su od drugih, što se takođe prenelo i izvan ekrana. Mesija je
neobično ćutljiv, toliko da jedva čekate da progovori, a njegovo prisustvo se
oseća i u scenama u kojima ga nema, što svedoči o tome da je izbor glavnog
glumca bio nepogrešiv.
Mesija ima natprirodne moći, vidovit je, intuitivan, ali i
dobro informisan, pronicljiv. Ne postupa uvek onako kako se od njega očekuje,
pitamo se da li je pravedan ili milostiv. Toliko je zagonetki i otvorenih
pitanja na koja sami dajemo odgovor. Sve vreme, tokom svih epizoda. I upravo tu
se otvara čitavo polje mogućih značenja za koje smo zaslužni upravo mi,
gledaoci. Šta ćemo iščitati iz njegovih postupaka, iz same njegove pojave i
postojanja, zavisi samo od nas. Zato je lik mesije savršeno ogledalo. Koga i
šta vidimo? Da li će isplivati naše religiozno učenje, vera ili cinizam? Možda
sve troje? Šta će preovladati? U šta ti tačno veruješ i zašto uopšte veruješ?
Sve su to pitanja koja postavlja lik mesije samo jednim pogledom u kameru i
definitivnim rušenjem „četvrtog zida“.
Neki su u njemu videli antihrista, neki Hrista, neki Isu,
proroka, čoveka, iluzionistu, prevaranta. I svi imaju validne argumente. A on
je bio uz pripadnike sve tri glavne monoteističke religije i jedino što u vezi
s tim izgovara je: „I walk with all men.“ Iznenađuje li onda što ljude deli
serija koja je uspela da uprkos ovakvoj tematici s poštovanjem i razumevanjem
tretira i islam i judaizam i hrišćanstvo? Kakav je to naš odraz u ogledalu ako
nismo u stanju da vidimo čoveka? Zašto ne dopuštamo sebi drugi izbor, van onog
hoćemo li biti ovce ili mašine? Zašto je tako teško biti čovek, a najlakše
ujediniti se u mržnji?
Kakva god da su vam verska osećanja, uverenja, postojala ona
uopšte ili ne, osećanje koje se javlja nakon gledanja ove serije, naročito
nakon poslednjeg kadra, neopisivo je i čini mi se jedinstveno za svakog ponaosob.
I dok mi tekst sve više liči na Božićnu poslanicu, neću ga
završiti cinično i sarkastično, iako bi to bilo najjednostavnije. Nadam se ni
da seriju neće dalje snimati u tom duhu, već da će nastaviti da nam drže
ogledalo, sve vreme nas zavodeći pitanjem jeste li ili nije reč o „pravom
mesiji“.
Nikada nije bila reč o „pravom mesiji“. Reč je o nama.
Comments
Post a Comment