„Kraljica“,
„boginja“, „legenda“ – tako najčešće opisujemo našu „Lisicu“, ali
jedan od najzanimljivijih komentara koji su se ovih dana pojavljivali
na web portalima glasi: “To je žena koja se takmiči s gitarom i
pobedi“. Ona nas je još jednom podsetila na čuda koja može učiniti
najmoćniji instrument – ljudski glas. Glas koji može, kako je to
nebrojeno puta rečeno, besprekorno otpevati i telefonski imenik.
Srećom, pesme koje nam taj glas donosi spadaju među najkvalitetnije
pesme napisane u prethodnim decenijama. Većinu njih stvorio je Karlo
Metikoš, do tada Matt Collins, umetnik koji je 1971. odlučio da se
posveti autorskom radu i piše za svoj izabrani glas.
„Ne, nisam umjetnica, ali želim dotaknuti
umjetnost“, rekla je Josipa 14.2. u Sava centru. Skromna,
profesionalna, posvećena, kreativna, izgarala je više od dva i po sata
na sceni i beogradskoj publici podarila magiju. Nesumnjivo, uživali smo
u umetnosti. Možda je ne možemo striktno definisati, ali je možemo
osetiti.
Te večeri, između 20.30 i 23.15 svaki trenutak
bio je prožet dobrom energijom i kreativnošću. Ponovo smo čuli „Ave
Maria“, „Hir, hir, hir“, „Danas sam luda“, „Boginja“, „Magla“, pesme
bez kojih su Josipini koncerti nezamislivi, ali koje se na svakom novom
nastupu javljaju kao još novije, svežije, uvek u drugačijem ruhu.
Ovoga puta mnoge od njih su obukle kožnjake, razbarušile kose i
pojavile se u rokerskom maniru, predvođene legendarnom „Ležaj od suza“.
Pesma koja je za mnoge bila vrhunac večeri, istovremeno je zvučala kao
klasik, evergrin i najnoviji rok hit. Ukratko, domaći zadatak za sve
koji se bave muzikom.
Ove, 2013. navšrava se 40 godina od
objavljivanja „Dnevnika jedne ljubavi“, prvog jugoslovenskog
konceptualnog albuma. Kao što je i najavljeno, Josipa nije otpevala sve
pesme sa „Dnevnika“. To i nije bilo moguće. Iako njeni koncerti traju
skoro tri sata, nemoguće je doneti sve ono što se stvaralo gotovo pet
decenija. Čuli smo „O jednoj mladosti“, „Po prvi put“, „Ne prepoznajem
ga“, „Ležaj od suza“, kroz koje su progovarale i ostale pesme sa
„Dnevnika“. Sve su one međusobno uvezane i nose jedna dugu, baš kao što
i prvi Josipin album nosi albume koji su usledili.
Uživali smo u „Dok razmišljam o nama“,
improvizacijama i „takmičenju“ bas gitare Davora Črnigoja i Josipinog
glasa („tko može dublje“) i bravuroznom i uvek drugačijem uvodu u „Ja
bolujem“ bubnjara Borne Šercara. Klavijaturista Gojko Tomljanović
briljirao je u „Ave Maria“ i „Ne prepoznajem ga“, dok je gitara Elvisa
Penave gospodarila u pesmama poput „Hir, hir, hir“ ili „Život je samo
most“, a sve začinjeno zvucima trube Josipa Graha, bez kojih ništa ne
bi bilo isto.
Da „pjesme se pišu i sviraju“ i da uvek ima
nešto novo da kaže, Josipa je dokazala i ovaj put. Pesme sa poslednjeg
albuma „Živim po svome“ zvučale su sjajno, posebno ne toliko
eksponirana numera „Naivni“, u kojoj su se, izgleda, mnogi prepoznali.
Koncert je otvoren Karlovim rečima ispisanim
na video bimu: „Bio sam oduševljen i njenim pjevanjem, i načinom kak'
se ponašala... Onda sam se do ušiju zaljubio i tak'...“, a zatvoren
predivnom „Da li sam ti rekla da te volim“ i energičnom „Ispočetka“.
Tokom koncerta imali smo prilike da vidimo kraće video zapise o Karlu
Metikošu, isečke iz njegovih intervjua, snimke sa putovanja u Keniju,
delove dokumentarnog filma „Život je samo most“ – dragocene zapise koji
svedoče o jednoj uspešnoj karijeri rokera Matta Collinsa, koji govore o
večnoj ljubavi i životu u kome se stvaralo i uživalo.
„Sve je već rečeno“, rekla je Josipa, misleći
na uvek ista pitanja koja joj se postavljaju. Međutim, kroz muziku ima
još toliko toga da se kaže i publika to prepoznaje, gde god se
nalazila. „Vi ste moja snaga“, zaključila je. I to je sasvim dovoljno za
ispisivanje jedne nove muzičke stranice. Tako je obećala. Držimo je za
reč.
Sandra Dančetović
FOTO: Tanjug
FOTO: Tanjug
Comments
Post a Comment