Ko bi uopšte i mogao da izrežira i unapred osmisli koncert tokom kojeg se pojavljuje i devojka s pljoskom, i momak iz publike koji sa Sharleen razgovara o nekoj B strani singla kojeg se ni ona ne seća, sala u kojoj pola partera puši iako je 2018, muškarci koji stidljivo pevuše, pevačica koja nam priča kako je šesnaestogodišnja ćerka smara pitanjima kad će se vratiti kući u London („I say to her – fuck off!“)... Može samo kad je autentično i iskreno
Nakon što je zbog bolesti Sharleen Spiteri otkazan nastup Texasa na letošnjem Arsenal festu, bend se odužio publici u Srbiji dodavši Beograd na listu gradova koje će posetiti u okviru aktuelne turneje. Iako promovišu album iz 2017. „Jump on Board“, pretežno sviraju stare, dobro poznate hitove. Uostalom, tako su se i promovisali njihovi nastupi, bar u ovom delu Evrope. I, zaista, od prvih taktova bilo je jasno da će biti tako. Nizali su se sve sami hitovi, od „I Don't Want a Lover“, kojim su se i proslavili, preko „Summer Son“, „Halo“, do „In Demand“ ili relativno novije „The Conversation“. I od prvih taktova bilo je jasno da ćemo se sjano provesti.
Uprkos tužnom izgledu Hale sportova, te polupunoj ili polupraznoj sali (ako preferirate pesimizam), bio je to koncert za pamćenje. Ne samo zato što smo ga tako dugo čekali, već zato što smo slušali bend koji posle gotovo tri decenije karijere i bezbroj svirki i dalje ima snage, energije i (što je najvažnije) zanosa da publici priredi najbolji mogući koncertni ugođaj. Ni na trenutak nisu odrađivali, otaljavali, radili bilo šta polovično. I publika je znala da im uzvrati. Možda nas nije bilo dovoljno da ispunimo čitavu Halu sportova, ali – stadion je ekplodirao. Bili smo glasni, bučni, nimalo blazirani kao što publika na nekim koncertima ume da bude. Što bi rekli turbofolkeri, sve zavisi od toga kakva je ta neka razmena energije u datom momentu. A energija između Texasa (naročito Sharleen) i nas u subotu uveče bila je neverovatna. Bar se ja dugo nisam našla na koncertu nekog inostranog izvođača koji komunicira sa publikom na način na koji to radi Sharleen.
Kao da je par hiljada nas bilo na kafi s nekom dugogodišnjom prijateljicom. Samo što je prijateljica fenomenalan izvođač, svira gitaru i klavir, a peva sjajno. I što niste na kafi nego na rakiji. Sharleen je, naime, interesovalo na čemu smo to kada smo tako poletni, koje je to alkoholno piće zaslužno za naš izgled i raspoloženje. Nakon što isprva nije mogla da ponovi naše povike „rakija“, dala je mikrofon jednoj devojci u publici da joj to lepo i artikulisano kaže, da bi joj druga devojka, domaćinski i drugarski, ponudila svoju pljosku da proba. Naravno, Sharleen je k'o iz topa prihvatila i posle par dobrih gutljaja uporedila je sa viskijem, što je među nekim grupama fanova izazvalo blago negodovanje, ali brzo je zaboravljeno. Možda je u pljoski bio i vinjak, ko zna. Uzgred, Sharleen je, kao prava drugarica, pohvalila i naš izgled, primetivši da dobro starimo, s obzirom na to da je publika u sali uglavnom bila ona u najboljim godinama (30+). Uzvratili smo istom merom. I zaista, kada vidite tako lepu, harizmatičnu, energičnu ženu, teško možete poverovati da ima 50 godina (sama nam je priznala). Najvažnije od svega – njen glas zvuči kao na albumima, tek se u njemu ne osećaju godine. Iako poznajete njenu specifičnu boju, samo kada je čujete uživo možete u potpunosti da osvestite to koliko ona u stvari dobro peva i s kakvom lakoćom.
Sharleen se nije se libila ni da nam kaže da fino odjebemo onda kada su svi na pomen njene rodne Škotske uzvratili urlicima oduševljenja, dok je većina na pomen Londona negodovala, ili da nam posle gromoglasnog poziva na bis pripreti: „Ako ne znate ovu pesmu... Ne šalim se, ako ne znate ovu pesmu, poludeću!“ Srećom, znali smo, bila je to Elvisova „Suspicious Minds“. Svirali su još jednu obradu, Al Greenovu „Tired Of Being Alone“, kada je Sharleen sela za klavir i bez zadrške pokazala i one tanane emocije.
U gotovo dva sata kompletnog uživanja Texas je uspeo da nas razneži, digne na noge, razigra hitovima „Inner Smile“ i „Black Eyed Boy“, ili odličnim pesmama s poslednjeg albuma poput „Let's Work It Out“ i „Tell That Girl“, izazove pravi sugar rush uz „When We Are Together“, a uz „Say What You Want“ i raspeva. Trebalo je tu pokazati zavidne glasovne mogućnosti tokom refrena, bilo je i standardnog rodnog izdvajanja na muške i ženske glasove, ali Sharleen ne bi bila Sharleen da nije prekinula pesmu kad je čula muškarce kako metiljavo pevaju. Bila je to još jedna potpuno neplanirana komična scena, kao što je, zapravo, svaka interakcija benda i Sharleen s publikom bila sasvim spontana i neusiljena.
Ko bi uopšte i mogao da izrežira i unapred osmisli koncert tokom kojeg se pojavljuje i devojka s pljoskom, i momak iz publike koji sa Sharleen razgovara o nekoj B strani singla kojeg se ni ona ne seća, sala u kojoj pola partera puši iako je 2018, muškarci koji stidljivo pevuše, pevačica koja nam priča kako je šesnaestogodišnja ćerka smara pitanjima kad će se vratiti kući u London („I say to her – fuck off!“)... Može samo kad je autentično i iskreno. Što ne znači da ima mesta za brljotine, naprotiv. Čitava svirka bila je profesionalna, na visini zadatka, bend koji čine čak dvojica klavijaturista, dvojica gitarista i Sharleen kao treća, bas gitarista i bubnjar je u sinergiji (narodnjaci, hvatajte beleške) sa publikom učinio da veče bude magično.
Prema subjektivnoj proceni, čini se da je Texas ostao podjednako oduševljen i iznenađen reakcijama publike. Znali su da ćemo biti dobri, ali onakav prijem i ovacije niko nije očekivao. Moguće je i da publika nije očekivala da će pedesetogodišnja Sharleen i bend ponuditi nešto više od prosečno dobrog koncerta. Na društvenim mrežama uspela sam da pronađem samo pozitivne komentare i reakcije oduševljenja koncertom Texasa. Opisi se kreću od „bila je ludnica“ do „bilo je to ostvarenje sna“. Izgleda da je Texas uspeo da učini čudo.
Iako u mnogim evropskim zemljama i dalje osvajaju top-liste, kod nas se retko kad mogu i na radiju čuti, poslednja dva albuma ovde se gotovo i ne pominju, u Srbiji čak i trenutno najpopularniji svetski mainstream ne prolazi - jer nije Rasta. MTV više ne pušta muziku, diskografske kuće bore se za opstanak, a do kvalitetnih stvari na Internetu može se doći kroz prašumu šunda. Zato je dobro što je Hala sportova u subotu, 29. septembra bila bar polupuna, da vidimo da nas još ima i da pokažemo da možemo da pevamo kao da smo ispunili Arenu.
*Objavljeno u XXZ magazinu
*Fotografije: Marija Đoković/XXZ magazin
Comments
Post a Comment