Dokufest 2015.

Počeo Dokufest

Seobe naroda

Pišu: Sandra Dančetović & Petar Luković

Izvor: Facebook

U subotu, 8. avgusta u letnjem bioskopu „Lumbardhi“ u Prizrenu otvoren je 14. Dokufest; ceremonija je, sledstveno temi festivala „Migracije“, bila minimalistički svedena – bez vatrometa, fanfara ili klasičnih gradomanskih piromanija. Pred prepunom baštom pojavio se umetnički direktor festivala Veton Nurkollari, održao kratak govor – i novo izdanje Dokufesta moglo je da počne...

Izvor: IMDB

„Ovogodišnji Dokufest posvećen je temi migracija, sa željom da pokažemo saosećanje sa snovima i patnjama ljudi koji su pogođeni ovim globalnim fenomenom. Dokufest je zvanično otvoren“, rekao je Nurkollari.
Poznat kao festival koji postavlja pitanja, pokreće dijalog, pomera granice i nikad ne ide „na sigurno“, Dokufest je ove godine uspeo da „pogodi u živac“ izborom teme od koje svi okrećemo glavu, odakle god dolazili.
Filmom „Those Who Feel The Fire Burning“ reditelja Morgana Knibbea (američko-holandska produkcija), započelo je putovanje kroz preko 200 ostvarenja na ovogodišnjem Dokufestu. „Those Who Feel The Fire Burning“ bavi se golgotom koju prolaze ljudi u potrazi za pristojnijim životom, odnosom društva prema migrantima, svakodnevnom hodu između života i smrti, iz perspektive migranata širom sveta – svejedno da li su u Holandiji, Francuskoj, Italiji ili Grčkoj. Dramatični prizori preživljavanja, zastrašujućeg siromaštva i borbe za bilo kakve oficijalne papire – smenjuju se sa gorkim slikama očaja da se nekako domognu Evrope, gde, veruju oni, mora biti bolje.
Ali, nije bolje. Ovo što večina migranata živi, gore je od života. Vidi se to u ispovestima onih koji skupljaju konzerve, gvožđe ili otpad, uopšte, kad za gomilu materijala dobiju pet eura dnevno; vidi se to u svakodnevici ljudi iz Senegala koji razgovaraju sa svojim porodicama, obećavajući da će se posle dve godine konačno videti, a da će supruzi doneti nekoliko pari cipela, haljinu i tašnu, da joj svi u senegalskom selu zavide.

Izvor: Facebook

Osećanje stida posle ovog filma nije retkost; kao i osećanje očaja dok gledamo kako se migranti, samoubilački hrabro, penju uz uže na brodove i trajekte, samo da pobegnu, odu, napuste stari i nađu vrli novi svet u kojem su unapred osuđeni na novu tragediju. Više nego prigodan film na temu „Migracije“.
Sutradan, 9. avgusta, u isto vreme i na istom mestu čekala nas je filmska priča “The Queen Of Silence” o Denisi Gabor, maloj Romkinji iz Rumunije koja sa porodicom živi u neformalnom naselju u Vroclavu, u Poljskoj. Iako ne čuje i ne govori, fascinirana je Bolivudom, indijskim serijama i plesom koji gleda na televiziji, svetom u koji beži stvarajući za sebe neku novu, lepšu, paralelnu realnost. Dok pratimo priču o Denisi, njenim bolivudskim maštarijama, odlascima kod doktora, iskustvima nakon dobijanja slušnog aparata, paralelno učestvujemo u životima Roma izbeglih iz Rumunije u Poljsku, opet, u potrazi za boljim životom koji, međutim, ne dolazi. Jedino što im preostaje je da gotovo ni za kakvu nadoknadu rade poslove koje niko drugi neće i prose na ulici, dok konačno ne budu iseljeni iz svojih improvizovanih kuća preko puta nekog vroclavkog “Belvila”, čije se fensi stanovništvo buni protiv komšija, a vroclavski Đilas jedva čeka priliku da “očisti” grad. Denisa tako postaje žrtva ne samo surovog društva, već i sopstvene porodice koja odlučuje da je pošalje nazad u Rumuniju jer im, gluvonema i nevešta u prosjačenju, nije u Poljskoj od pomoći. Mučnina i tuga dok gledate Denisu koja bez slušnog aparata odlazi iz lošeg u još gore, oslanja se na ono osećanje od prethodne večeri. Na sreću, nakon odjavne špice pojavila se rediteljka filma Agnieszka Zwiefka i u razgovoru s publikom otkrila da Denisa jeste i dalje u Rumuniji, odvojena od porodice, ali da je, zahvaljujući ljudima i organizacijama voljnim da pomognu, na dobrom putu da progovori, započne obrazovanje i, nadajmo se, ostvari svoje plesno-bolivudske snove.

Izvor: kff.kei.pl

Iako ne pravi kompromise sa istinom i realnošću, program Dokufesta je tu i da nas podseti da, uprkos nemerljivim teškoćama, postoji šansa da ovaj svet bude malo bolje ili bar prihvatljivije mesto za život ako prestanemo da okrećemo glavu i konačno se suočimo sa sobom i, još važnije, pogledamo u oči onog drugog i drugačijeg.

*Objavljeno 10.8. u e-Novinama