Posle „najluđe noći“ čeka nas statistički najdepresivniji mesec u godini.
Pokušali smo na razne načine da ga učinimo prijatnijim – spajali smo
praznike, išli na reprizu dočeka i na reprizu reprize, zapisivali
novogodišnje odluke… Onda smo pokušali da bojkotujemo sve što ima veze
sa Novom godinom. Odbijali smo da budemo srećni, kitimo jelku,
oduševljeno obilazimo štandove, kupujemo poklone, čekamo ponoć, jer je
do sada početak gotovo svake godine bio manje-više isti.
Iako ponekad to ne želimo da priznamo, od Nove godine uvek nešto očekujemo. S jedne strane, očekujemo da će se nešto promeniti samim tim što počinje jedan novi ciklus, dok istovremeno od sebe očekujemo da budemo bolji, aktivniji, srećniji. Često se spotaknemo o svoja nerealna očekivanja, ali to ne bi trebalo da nas sprečava da se trudimo da popravimo sebe ili situaciju u kojoj se nalazimo.
Da ne bi sve bilo tako jednostavno, uvek su tu i tuđa očekivanja. Neretko se dešava da ono što drugi očekuju od nas poistovetimo sa sopstvenim očekivanjima, pa umesto da ostvarujemo svoje ambicije i želje, počinjemo da ispunjavamo tuđe. Naravno, postoje i oni brižni i dobronamerni, kao što su roditelji i prijatelji. S njima i njihovim očekivanjima je možda i najteže izaći na kraj, najpre zato što ne želimo da ih razočaramo, niti pak želimo da oni iznevere naša očekivanja. U toj igri uvek neko gubi, stoga treba biti jako oprezan. Najlakše je reći da treba zaboraviti na uzajamna očekivanja, voleti i prihvatati ljude sa svim vrlinama i manama, iako znamo da je to najteže sprovesti u delo. Pre nego što postanemo savršene ličnosti i izgradimo isto tako savršene međuljudske odnose, treba da razmislimo o tome koliko nas i tuđa i sopstvena očekivanja motivišu, a koliko sputavaju. Ako se usredsredimo na ostvarivanje ambicioznih, ali dostižnih ciljeva, ukoliko ne prihvatamo više obaveza nego što možemo da ispunimo, umemo da tražimo i ponudimo pomoć i radujemo se tuđem uspehu, bićemo na dobrom putu da budemo srećniji, ispunjeniji i ostvarimo funkcionalnije međuljudske odnose.
S druge strane, treba biti svestan i činjenice da svako uvek očekuje nešto od nas i ima određenu sliku o nama, uključujući i prolaznike na ulici. U šta god da verujemo i kako god da se ponašamo, treba da imamo na umu da nismo stvoreni da bismo postali nečija idealna slika, da shvatimo koliko smo podložni tuđim uticajima i naučimo dokle treba ići u ispunjavanju očekivanja drugih.
Paradoksalno, ono najbolje u vezi sa očekivanjima jeste to što se ponekad ne ispunjavaju. Desi se da umesto onog što zamišljamo i priželjkujemo dobijemo nešto sasvim suprotno, drugačije, neretko i bolje, a neočekivano.
Još je šezdesetih godina 19. veka Čarls Dikens pisao Velika očekivanja, tako da ona i pritisak koji zbog njih osećamo nisu ništa novo, niti su posledica ubrzanog savremenog života. Bilo ih je i biće, a naše je da, kao i toliko puta do sad, naučimo da uspostavimo ravnotežu, radujemo se i onom neočekivanom i nadamo se da će publika i kritičari za nas, kao i za Dikensovog Pipa, poželeti srećan kraj.
Objavljeno 5.1.2013. na iSerbia
http://www.iserbia.rs/novosti/velika-ocekivanja-300/
Iako ponekad to ne želimo da priznamo, od Nove godine uvek nešto očekujemo. S jedne strane, očekujemo da će se nešto promeniti samim tim što počinje jedan novi ciklus, dok istovremeno od sebe očekujemo da budemo bolji, aktivniji, srećniji. Često se spotaknemo o svoja nerealna očekivanja, ali to ne bi trebalo da nas sprečava da se trudimo da popravimo sebe ili situaciju u kojoj se nalazimo.
Da ne bi sve bilo tako jednostavno, uvek su tu i tuđa očekivanja. Neretko se dešava da ono što drugi očekuju od nas poistovetimo sa sopstvenim očekivanjima, pa umesto da ostvarujemo svoje ambicije i želje, počinjemo da ispunjavamo tuđe. Naravno, postoje i oni brižni i dobronamerni, kao što su roditelji i prijatelji. S njima i njihovim očekivanjima je možda i najteže izaći na kraj, najpre zato što ne želimo da ih razočaramo, niti pak želimo da oni iznevere naša očekivanja. U toj igri uvek neko gubi, stoga treba biti jako oprezan. Najlakše je reći da treba zaboraviti na uzajamna očekivanja, voleti i prihvatati ljude sa svim vrlinama i manama, iako znamo da je to najteže sprovesti u delo. Pre nego što postanemo savršene ličnosti i izgradimo isto tako savršene međuljudske odnose, treba da razmislimo o tome koliko nas i tuđa i sopstvena očekivanja motivišu, a koliko sputavaju. Ako se usredsredimo na ostvarivanje ambicioznih, ali dostižnih ciljeva, ukoliko ne prihvatamo više obaveza nego što možemo da ispunimo, umemo da tražimo i ponudimo pomoć i radujemo se tuđem uspehu, bićemo na dobrom putu da budemo srećniji, ispunjeniji i ostvarimo funkcionalnije međuljudske odnose.
S druge strane, treba biti svestan i činjenice da svako uvek očekuje nešto od nas i ima određenu sliku o nama, uključujući i prolaznike na ulici. U šta god da verujemo i kako god da se ponašamo, treba da imamo na umu da nismo stvoreni da bismo postali nečija idealna slika, da shvatimo koliko smo podložni tuđim uticajima i naučimo dokle treba ići u ispunjavanju očekivanja drugih.
Paradoksalno, ono najbolje u vezi sa očekivanjima jeste to što se ponekad ne ispunjavaju. Desi se da umesto onog što zamišljamo i priželjkujemo dobijemo nešto sasvim suprotno, drugačije, neretko i bolje, a neočekivano.
Još je šezdesetih godina 19. veka Čarls Dikens pisao Velika očekivanja, tako da ona i pritisak koji zbog njih osećamo nisu ništa novo, niti su posledica ubrzanog savremenog života. Bilo ih je i biće, a naše je da, kao i toliko puta do sad, naučimo da uspostavimo ravnotežu, radujemo se i onom neočekivanom i nadamo se da će publika i kritičari za nas, kao i za Dikensovog Pipa, poželeti srećan kraj.
Objavljeno 5.1.2013. na iSerbia
http://www.iserbia.rs/novosti/velika-ocekivanja-300/
Comments
Post a Comment