Sandra Dančetović

Svi scenariji koje pažljivo razrađujemo i režiramo u mislima, sve hipotetičke situacije koje konstruišemo dok sanjamo budni, sve savršene reakcije i replike koje nikad ne izgovorimo; sve smicalice, postupci, zavere i osvete do kojih nikad ne dođe jer smo kukavice, jer nas mrzi, možda zato što baratamo i nekim zdravijim mehanizmima, na kraju krajeva, jer se to tako ne radi i šta će svet da kaže - doctor Foster sprovodi u delo. „A Woman Scorned“ stoji kao podnaslov, odnosno kompletira naslov serije i dovoljno objašnjava. Gemma Foster je arhetip žene-majke-kraljice kojoj je naneta nepravda i koja se sa problemima hvata ukoštac na najbolji mogući način. Ne po sebe, niti po svoje dete, ili okolinu, već za gledaoce. Zaista ima nešto u tom neverovatnom osećaju obračuna s prevarantima i konačnog zadovoljenja pravde. Kad se sve idealno posloži, kad se plan sprovede do kraja i servira ledeno-hladna osveta, kao Beyoncein album „Lemonade“ pre nego što oprosti Jay-Ziju... Gemmu Foster upoznaje...

I ne baš tek tako, potrošila sam nekoliko sati života na reanimirani leš dobro poznate serije Seks i grad , koja se u ovom pokušaju reinkarnacije zove I tek tako... , odnosno And Just Like That... Sa sve tri tačke. Davne 2003, kada je Seks i grad žario i palio ženskim mozgovima, sedela sam s drugaricama u jednom kafiću na Zlatiboru. Bile smo tinejdžerke, potpuno svesne da ne želimo da repliciramo živote popularne TV četvorke. Međutim, žene u dvadesetim ili tridesetim za stolom do nas živele su svoj Sex and the City . Dok je jedna od njih bezuspešno sastavljala poruku nekom pokušaju zlatiborske Zverke, druga joj je suflirala: - Stavi tri tačke, stavi tri tačke! - Što tri tačke?! - Pa, eto, kao, ne možeš da završiš rečenicu... And Just Like That... Nisu mogli ni autori serije. Nikad nije mogla ni Carrie. I kad bi dovršila rečenicu, pokazalo se da bi bilo bolje da nije. Njeni saharinski otužni zaključci kolumni bili su nešto najgore što je pokojni Seks i grad imao da ponudi. D...

    2023 TAS Rights Management/Kevin Winter Jača nego ikad         Nakon što je albumima folklore i evermore iz 2020. učvrstila i proširila fan bazu, te najzad postala i miljenica kritike, Taylor Swift se ove godine našla na vrhuncu karijere, uspešno spojivši i svoje country korene, ljubav prema pop muzici i dominaciji na top-listama, te indie-folk pravac, zahvaljujući kojem je mogla da izbrusi svoje kantautorsko umeće bez opterećenja spoljnim faktorima. U martu je započela turneju svih turneja – The Eras Tour, koja publiku vodi kroz gotovo sve „ere“, odnosno albume Taylor Swift. Svaka od tih era podrazumevala je jedinstvenu estetiku, žanr, poruku, medijsku strategiju. Sa svakom novom erom, Swift je pokušavala nešto novo, oprobala se u novom pravcu ili drugačije pristupala stvaranju muzike. Kao feniks, s tim da u tom pepelu uvek postoji isti žar, ista nit koja spaja sve njene „inkarnacije“. Taylor je u dokumentarcu Miss Americana govoril...

  Oni su samo obrađivali svoj vrt Kada sam pre pet godina posetila Aušvic, nekada nacistički logor, danas muzej i memorijalni centar u poljskom gradu Osvjenćimu, nisam mogla da se otmem utisku nepojmljivih i nepomirljivih kontrasta koji se stalno nameću. Za početak, bio je 31. decembar, zajedno s 1. januarom idealan dan za podsećanje na to da je život samo jedan, za balansiranje između čuvenih „memento mori“ i „carpe diem“ maksima. Bar je tako smatrao naš vodič, koji nam je podelio karte za muzej Aušvic, a potom nas podsetio de se te večeri vidimo na dočeku u Krakovu i da to sve možda treba baš tako da bude. „Kada vidite taj užas, shvatićete koliko ste srećni“, rekao nam je. „Ja sam se nadala nekom nastavku u stilu ’shvatićete zašto to više nikada ne sme da se ponovi’ ili tako nešto“, primereno je zaključila moja drugarica. No, svakom od nas u takvim trenucima proradi određeni odbrambeni mehanizam – neko otupi, distancira se emotivno, neko pribegava humoru, neko afektaciji druge ...

  Da Oscar Isaac nije početkom septembra na festivalu u Veneciji ljubio unutrašnji deo nadlaktice Jessice Chastain, možda u ovom odsudnom trenutku niko ne bi gledao Scenes from a Marriage . Bilo da je to deo propratnog marketinga, dokaz neporecive hemije između kolega čije prijateljstvo datira još od studija, ili pak i jedno i drugo, čini se da se više govorilo o tome nego o samoj seriji. HBO ju je, tradicionalno, emitovao jednom nedeljno, a interesovanje je, izgleda, opadalo kako je vreme odmicalo, da bi se ponovo aktiviralo nakon poslednje epizode. U međuvremenu su se pojavili novi TV hitovi, nešto dinamičnije i zaraznije, što bolje drži pažnju i lakše se prati. Nije ova serija intelektualno zahtevna ili naporna, mnogima je poznato o čemu govori i čime se bavi, no možda je baš to ono što ljude odbija. Gledaoci žele eskapizam bez neprijatne tišine i lomova, ne žele da gledaju određene verzije sebe na ekranu (uglavnom bogatije i bolje stilizovane), možda su sve to prošli ili ne b...

Osim po školskom domaćem zadatku, nikad nisam pisala poeziju, niti sam ikad imala potrebu za tim. Teško sam se i pronalazila u tuđim stihovima; za ljubav i poštovanje nečijih pesama stepen identifikacije nikad nije bio presudan... A onda je naišla Orla Gartland, koja je opevala možda ne čitav moj život, ali značajan komadić, i to sa takvom preciznošću i uvidima, da me je bilo pomalo i strah. I eto nas kod ključne reči. Orla je pesnikinja za sve nas anksiozne, overthinkere, katastrofičare. Neki kritičari kažu da Orla peva o srednjim dvadesetim, dobi u kojoj je i sama, ali stanja koja oslikava su univerzalno prepoznatljiva. Slušajući njenu muziku pratimo ritam sopstvenog odrastanja, sazrevanja, prisećamo se već proživljenog. Tačno je da su te navodno najlepše godine za neke od nas zapravo bile najteže (pozdrav Oliviji Rodrigo i njenom stihu „if someone tells me one more time 'enjoy your youth', I'm gonna cry“) jer osećamo da se ono što se nama dešava – ne dešava apsolutno ni...

  Ako kaniš pobediti, moraš znati izgubiti Evrovizija 2021: Zaslužena pobeda Italije Ove godine pobedio je rock'n'roll, pobedila je pesma „Zitti e Buoni“ italijanskog benda Måneskin, dan ranije nagrađena i za najbolji tekst na Eurosongu 2021. Italija je od publike širom Evrope, pa i od ovdašnje, osvojila maksimalan broj poena, te je opravdala status favorita. Međutim, put do vrha nije bio nimalo lak. Glasanje je bilo istovremeno i neverovatno i razočaravajuće i uzbudljivo Ovu Evroviziju su svi jedva čekali – da gledaju, da popljuju, da prate s visokomoralnog umetničkog trona pravih vrednosti ili se opuste i uživaju, kako propozicije i nalažu. Evropu je ovih dana uhvatila, kako bi Loreen rekla, „euphooooriaaa“, a u kombinaciji sa ovdašnjim uraganom ostavila je teške posledice naročito na sredovečna bela heteroseksualna muška srca, posebno osetljiva na filere i botoks, veštačke grudi i kosu, visoke štikle i još više samopouzdanje. Članicama benda Hurricane zameraju to što s...

  Ljubav, politika, kič i lake note Evrovizija, moja dežela   Maj je poseban mesec. Donosi nam prve istinski tople dane, iznenadne pljuskove s tendencijom prerastanja u potop, prirodu u punom cvatu i promene meteoroloških raspoloženja svojstvene PMS-u. Maj donosi i Evroviziju, danas poznatiju kao Eurosong, paradu lakih nota i kiča koju volimo da mrzimo i obožavamo da gledamo. Kod mene pak povodom Evrovizije nema nikakve ironije, još od pobede grupe Riva, a naročito od nastupa legendarne Tajči, moje prve heroine iz detinjstva. Evrovizija se prati ozbiljno i posvećeno, a dok je još bilo detinjeg entuzijazma, bilo je i internog glasanja. Tek kad sam prihvatila gorku istinu da moji favoriti nikad ne pobeđuju, ostavila sam se računice. Nikad nisam navijala za određenu zemlju, naročito ne za svoju, ako mi se pesma i izvođač ne dopadaju. Kod Tajči i Bebi Dol su se geografija i muzika poklopile, a već '92. moje srce kucalo je u ritmu „Ze rak sport“, izraelske predstavnice Da...

  Medijski javni servis (evropske Srbije) napokon je dobio priliku da prikaže domaću seriju rekordne gledanosti, onu koja takvu gledanost apsolutno zaslužuje i koju treba da pogleda svako – ne samo u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji, već svako ko bude imao priliku, bez obzira na to odakle dolazi. Serija „Porodica“ scenariste i reditelja Bojana Vuletića prikazivala se od ponedeljka 29. marta do petka 2. aprila, a prati događaje od pre tačno 20 godina, odnosno hapšenje Slobodana Miloševića i sve što se desilo neposredno pre i što je usledilo neposredno posle. Baš kao i svaka politička tema, s dramskom obradom ili ne, izazvala je brojne komentare, društvene mreže su se usijale, apsolutno svako je imao nešto da kaže i primeti. Ono što je mene nateralo da pogledam „Porodicu“ jeste inventar studija TV Happy. Kad kažem inventar, mislim na goste i voditelje koji tamo spavaju i ne smenjuju se. Tako je jutarnji program „srećne televizije“ od konstantne satanizacije i diskreditacije Danijele Šta...

  Poruka jednog srpskog letka (koji nikako nije flyer) Poznato je da svako ko se srpskim jezikom iole profesionalno bavi mora biti spreman na odbranu od tuđica i mrske latinice. Ko nije bar jednom zavapio nad ćirilicom, tim  najsavršenijim  (nepravilno, ali je bar na srpskom) pismom ikad stvorenim, kao da nije živeo. Ko se nije zabrinuo nad sudbinom jezika jednog malog slobodarskog naroda koji nikada nikog nije napadao, već se samo branio, kao da nikad u Klubu književnika sedeo nije. Lament, to jest plač, takoreći je  must . Kada su davnih devedesetih čuveni Boško i Stanko sa Pinka u još čuvenijoj emisiji „City“ govorili da je nešto  must , a Snežana Dakić pitala sagovornike kako brinu o svom  wellnessu , svi smo se zgražavali. Pa, zar nemamo mi u ovom prelepom jeziku svoje rođene reči kojima možemo da se služimo?! Zapitala se to najpre Mirjana Bobić Mojsilović, odmah nakon demokratskih promena, kada je u kratkom roku uspela da pokaže svoje umeće putem više...