Sandra Dančetović

  Da Oscar Isaac nije početkom septembra na festivalu u Veneciji ljubio unutrašnji deo nadlaktice Jessice Chastain, možda u ovom odsudnom trenutku niko ne bi gledao Scenes from a Marriage . Bilo da je to deo propratnog marketinga, dokaz neporecive hemije između kolega čije prijateljstvo datira još od studija, ili pak i jedno i drugo, čini se da se više govorilo o tome nego o samoj seriji. HBO ju je, tradicionalno, emitovao jednom nedeljno, a interesovanje je, izgleda, opadalo kako je vreme odmicalo, da bi se ponovo aktiviralo nakon poslednje epizode. U međuvremenu su se pojavili novi TV hitovi, nešto dinamičnije i zaraznije, što bolje drži pažnju i lakše se prati. Nije ova serija intelektualno zahtevna ili naporna, mnogima je poznato o čemu govori i čime se bavi, no možda je baš to ono što ljude odbija. Gledaoci žele eskapizam bez neprijatne tišine i lomova, ne žele da gledaju određene verzije sebe na ekranu (uglavnom bogatije i bolje stilizovane), možda su sve to prošli ili ne b...

Osim po školskom domaćem zadatku, nikad nisam pisala poeziju, niti sam ikad imala potrebu za tim. Teško sam se i pronalazila u tuđim stihovima; za ljubav i poštovanje nečijih pesama stepen identifikacije nikad nije bio presudan... A onda je naišla Orla Gartland, koja je opevala možda ne čitav moj život, ali značajan komadić, i to sa takvom preciznošću i uvidima, da me je bilo pomalo i strah. I eto nas kod ključne reči. Orla je pesnikinja za sve nas anksiozne, overthinkere, katastrofičare. Neki kritičari kažu da Orla peva o srednjim dvadesetim, dobi u kojoj je i sama, ali stanja koja oslikava su univerzalno prepoznatljiva. Slušajući njenu muziku pratimo ritam sopstvenog odrastanja, sazrevanja, prisećamo se već proživljenog. Tačno je da su te navodno najlepše godine za neke od nas zapravo bile najteže (pozdrav Oliviji Rodrigo i njenom stihu „if someone tells me one more time 'enjoy your youth', I'm gonna cry“) jer osećamo da se ono što se nama dešava – ne dešava apsolutno ni...

  Ako kaniš pobediti, moraš znati izgubiti Evrovizija 2021: Zaslužena pobeda Italije Ove godine pobedio je rock'n'roll, pobedila je pesma „Zitti e Buoni“ italijanskog benda Måneskin, dan ranije nagrađena i za najbolji tekst na Eurosongu 2021. Italija je od publike širom Evrope, pa i od ovdašnje, osvojila maksimalan broj poena, te je opravdala status favorita. Međutim, put do vrha nije bio nimalo lak. Glasanje je bilo istovremeno i neverovatno i razočaravajuće i uzbudljivo Ovu Evroviziju su svi jedva čekali – da gledaju, da popljuju, da prate s visokomoralnog umetničkog trona pravih vrednosti ili se opuste i uživaju, kako propozicije i nalažu. Evropu je ovih dana uhvatila, kako bi Loreen rekla, „euphooooriaaa“, a u kombinaciji sa ovdašnjim uraganom ostavila je teške posledice naročito na sredovečna bela heteroseksualna muška srca, posebno osetljiva na filere i botoks, veštačke grudi i kosu, visoke štikle i još više samopouzdanje. Članicama benda Hurricane zameraju to što s...

  Ljubav, politika, kič i lake note Evrovizija, moja dežela   Maj je poseban mesec. Donosi nam prve istinski tople dane, iznenadne pljuskove s tendencijom prerastanja u potop, prirodu u punom cvatu i promene meteoroloških raspoloženja svojstvene PMS-u. Maj donosi i Evroviziju, danas poznatiju kao Eurosong, paradu lakih nota i kiča koju volimo da mrzimo i obožavamo da gledamo. Kod mene pak povodom Evrovizije nema nikakve ironije, još od pobede grupe Riva, a naročito od nastupa legendarne Tajči, moje prve heroine iz detinjstva. Evrovizija se prati ozbiljno i posvećeno, a dok je još bilo detinjeg entuzijazma, bilo je i internog glasanja. Tek kad sam prihvatila gorku istinu da moji favoriti nikad ne pobeđuju, ostavila sam se računice. Nikad nisam navijala za određenu zemlju, naročito ne za svoju, ako mi se pesma i izvođač ne dopadaju. Kod Tajči i Bebi Dol su se geografija i muzika poklopile, a već '92. moje srce kucalo je u ritmu „Ze rak sport“, izraelske predstavnice Da...

  Medijski javni servis (evropske Srbije) napokon je dobio priliku da prikaže domaću seriju rekordne gledanosti, onu koja takvu gledanost apsolutno zaslužuje i koju treba da pogleda svako – ne samo u Srbiji ili bivšoj Jugoslaviji, već svako ko bude imao priliku, bez obzira na to odakle dolazi. Serija „Porodica“ scenariste i reditelja Bojana Vuletića prikazivala se od ponedeljka 29. marta do petka 2. aprila, a prati događaje od pre tačno 20 godina, odnosno hapšenje Slobodana Miloševića i sve što se desilo neposredno pre i što je usledilo neposredno posle. Baš kao i svaka politička tema, s dramskom obradom ili ne, izazvala je brojne komentare, društvene mreže su se usijale, apsolutno svako je imao nešto da kaže i primeti. Ono što je mene nateralo da pogledam „Porodicu“ jeste inventar studija TV Happy. Kad kažem inventar, mislim na goste i voditelje koji tamo spavaju i ne smenjuju se. Tako je jutarnji program „srećne televizije“ od konstantne satanizacije i diskreditacije Danijele Šta...

  Poruka jednog srpskog letka (koji nikako nije flyer) Poznato je da svako ko se srpskim jezikom iole profesionalno bavi mora biti spreman na odbranu od tuđica i mrske latinice. Ko nije bar jednom zavapio nad ćirilicom, tim  najsavršenijim  (nepravilno, ali je bar na srpskom) pismom ikad stvorenim, kao da nije živeo. Ko se nije zabrinuo nad sudbinom jezika jednog malog slobodarskog naroda koji nikada nikog nije napadao, već se samo branio, kao da nikad u Klubu književnika sedeo nije. Lament, to jest plač, takoreći je  must . Kada su davnih devedesetih čuveni Boško i Stanko sa Pinka u još čuvenijoj emisiji „City“ govorili da je nešto  must , a Snežana Dakić pitala sagovornike kako brinu o svom  wellnessu , svi smo se zgražavali. Pa, zar nemamo mi u ovom prelepom jeziku svoje rođene reči kojima možemo da se služimo?! Zapitala se to najpre Mirjana Bobić Mojsilović, odmah nakon demokratskih promena, kada je u kratkom roku uspela da pokaže svoje umeće putem više...

 Virtuelni koncert Josipe Lisac: Tisuću razloga za sreću Prošle godine napisala sam tekst pod naslovom „Josipa Lisacu Sava centru – kako to normalno zvuči“ . Dvanaest meseci kasnije, atmosfera je bitno drugačija. Bilo ko u Sava centru – to tako nenormalno zvuči. Koncerata nema, svedeni su na nivo incidenta... Sve se preselilo „na mrežu“. I dok neki još oklevaju da nastupe online, Josipa predvodi i u tom domenu. U nedelju 14. februara, na svoj 71. rođendan, održala je svoj prvi virtuelni koncert. Priredivši besprekoran audiovizuelni događaj, dokazala je da za nju nema prepreka kada je o muzici reč – ni tehničkih, logističkih, žanrovskih... Šta god budućnost da donese, Josipa će znalački s tim izaći na kraj. Potvrdila nam je to sinoć svojom pesmom, ali i govorom, neretko se osvrćući na situaciju u kojoj smo i ono što sledi nakon nje. Nije, međutim, tokom tih veličanstvenih sat i po svirke, bilo mesta za lamentiranje nad zlom sudbom. Naprotiv, slavilo se – život, ljubav, muzika;...